Кроз Србију на магарцу

Мили воз кроз равницу. Да сам на обичном старом бициклу, коме спада ланац на сваких петсто метара, могла бих да престигнем ону себе, која седи у купеу. Шест сати од Београда до Суботице. Двеста километара. 21. век је! Међународни воз убрзава после мађарске границе,па јури кроз Словачку све до Прага.

Замишљам да седим у купеу с неким Јапанцем који држи у руци ред вожње. Време уласка у означене станице не поклапа се ни у једном случају. Рекла бих му да ми нисмо у обичном међународном возу, него да смо део државног перформанса. Пошто су нам затворени и Музеј савремене уметности и Народни музеј, железница је преузела на себе улогу покретног музеја. С друге стране прозора су експонати: пејзажи равнице у свим бојама, линијама, облицима, људи најразличитијих физиономија, птице, облаци у којима можеш да препознаш обрисе животиња. Живе слике Саве Шумановића, Милана Коњовића, Милене Јевтић, Ничеве Костић, Милана Кечића. Воз зато мили као поспани пуж да бисмо ми путници могли да уживамо у кукурузима, сунцокретима, барама, у ситуацији истргнутости из бесомучног јурцања кроз живот. Секунде, минути, сати тако постају небитни. Каква привилегија у 21. веку! Али само док воз пролази кроз Србију. Кад пређе границу, воз престаје да се понаша као покретна галерија или центар за опуштање, и постаје обичан, нормалан воз. Брзину му не ограничавају проблематичне шине. Више се не трка с тротинетима, старим сеоским бициклима или паткама. Понаша се средњоевропски. Пејзажи кроз које јури нису мање лепи од оних војвођанских, али због брзине они само окрзну око.

Путовање возом или колима кроз Србију стварно је паранормално искуство. Ако си добре воље, у добром друштву, не псујеш што шине нису шине него музејски експонати, што аутопут од Новог Сада до Суботице то није,него се само тако зове по папреној путарини коју ти наплаћују, или аутопут од Београда према Македонији и Грчкој, који се брутално тамо негде око Лесковца претвара у грделички друм. Гледана очима обичног путника,Србија је попут вододерине. Избраздана, излокана, неким као путевима и пругама.

Утолико сви они бесни аутомобили, џипови, који крстаре по београдским улицама, дизајнирани као претеће надувене ајкуле у којима се вози наша политичка и свакојака елита,делују још бизарније и простачкије у судару са друмско-шинском реалношћу земље.

Сукнене чакшире, гуњеви и опанци, једини су прикладан ,,стајлинг” за наше политичаре. Пристојан и реалистичан, кад иду да нас представљају тамо негде, изван границе. Све остало је лажно представљање. Тамо где народ путује као да се иде на сеоски вашар у неком од прошлих векова; простачки је ,,стилизовати” се као да живиш у земљи у којој на путевима показују колика је температура ваздуха,а колика асфалта. Као да живиш у земљи која има путеве и железницу. Е сад, пошто живимо у времену убитачних фраза,попут оне: какву ми то ,,поруку” шаљемо о себи у свет или какав нам је ,,имиџ”, а не какви заиста јесмо, можда бисмо могли да обрнемо причу и пошаљемо једну истиниту поруку, разгледницу: ,,Кроз Србијуна магарцу! Србија земља романтике и егзотике. Дођите и инкапсулирајте се у прошле векове. То подмлађује!” У потпису Железнице и Путеви Србије.