Поглед

Поштено је да се, после неколико година писања за рубрику „Погледи”, осврнем и на сам феномен ПОГЛЕДА. Поготову што је он један од најснажнијих изражајних средстава на филму. Ту, пре свега, мислим на његову употребу у крупном плану.

Шта је, у ствари, поглед? На првом нивоу, то је усмерење наших очију према некоме или нечему. Треба одмах рећи да су беоњаче код људи знатно веће него код животиња. Оне омогућују да човечији поглед буде много изражајнији и усмеренији него код мајмуна, на пример. Људски поглед је увек речит и одређен, недвосмислено одређујући правац акције посматрача.

Филм, који кроз објектив камере има ограничени оквир посматрања, стално кубури са проблемима дефинисања простора. Као најбољи начин оријентације користи баш погледе актера. Рекло би се да би гледаоци били потпуно изгубљени без погледа који јунаци филмске приче упућују једно другоме, као и према реперима у простору. Не би им било јасно КО, ШТА и ГДЕ предузима.

На другом нивоу, поглед одражава и несвесна, скривена осећања према ономе шта човек посматра. По правилу, људи настоје да прикрију, а често и да кривотворе своја осећања према нечему или некоме. Поглед их често потказује, открива њихова права осећања. Управо то је оно што камера највише воли, она је нека врста денунцијанта,а гледаоци, њеним посредством, постају нека врста повлашћених сведока који имају привилегију да открију шта се ЗАПРАВО одиграва у душама јунака са екрана.

У кинематографији се поглед аутора одређује избором положаја камере која снима драмске догађаје. Славни пољски редитељ Анджеј Вајда је рекао да се на филму све може постићи рутином,осим избора места на којепостављамо камеру. То је индивидуалан и креативан гест.

У општем смислу, поглед значи и становиште, схватање нечега од стране оног који посматра. Поглед на ствари, на проблеме, на свет. Као што се за нечији поглед може рећи да је искрен или притворан, тако се то исто може рећи и за погледе филмских аутора. По правилу, млади редитељи у првим делима доносе своје виђење света у најистинитијем облику, без трунке калкулација. Ретко се који дебитантски филм може оптужити за неискреност,а публика увек с најбољим намерама дочекује ново име у филмској уметности. Потребно је да млади аутор буде прилично неталентован,па да промаши свој деби.

Касније, међутим, настају проблеми. Публика и критика већ познају аутора који стиже са другим, трећим, четвртим филмом. Од њега се очекује да свој поглед изоштри на нешто што није пуко изношење сопственог, младалачког искуства. Од њега се тражи нешто ново, нешто више. Критички поглед на друштво, филозофски поглед на свет, унутрашњи поглед на сопствену личност и тако даље.

Велики филмски уметници су то решавали на два начина. Први је да наставе да снимају филмове који су налик првоме, почетном, али да сваком новом наслову додају још један поглед који ће продубити круг који они својим делом осветљавају. Буњуел је целог живота снимао више него генијалне варијације отему друштва окованог католичанством и сексуалним табуима. Слично њему, Шаброл је снимио осамдесетак филмова који се, сваки на нови и интересантан начин, баве једном те истом ствари – декадентним и девијантним кругом по коме бауља буржоазија.

На другој страни, велики стилисти попут Кјубрика и Хјустона снимали су дела која се у жанровском и стилском погледу дијаметрално разликују један од другог. Њихови филмови не само да не личе један на други, већ повремено изгледају као да су прављени од људи са различитим схватањима филмске естетике. А, опет, јасно је да их је изнедрио јединствени, генијални ум.

Сви ми имамо своје погледе али нечији постане заједнички, опште добро. Не мислим ту само на уметничке, политичке, филозофске погледе. Понекад се погледи на ствари сасвим обичних људи, наших блиских рођака или случајних познаника покажу веома важним. Тако сам на неком снимању случајно ухватио реченицу једног обичног радника. Помагао је нешто на сцени, био је то стар човек, ко зна да ли је још жив. Али запамтио сам му име, звао се Јусуф Јусуфовић. Онако, узгред, рекао ми је: „Живот? То ти је као да уђеш на једна врата,а изађеш на друга.” Био је то његов поглед на ствари. Мислим да му се нема шта додати.

Редитељ