Велико цепање Индије

Од нашег специјалног извештача

Њу Делхи – Мајка Индија чека 29. дете, али тек ће видети да ли ће окићена цветним гирландама нова држава Телангана, која на југу земље настаје поделом Андре Прадеша, допринети развоју или угрозити јединство уније.

Владајућа Конгресна странка Соње Ганди подржала је отцепљење Телангане рачунајући на подршку оних који тврде да је то једино решење за област која је деценијама заостајала у сенци богатијег и утицајнијег региона Андра Прадеш.

Од стицања независности 1947. индијске владе биле су веома опрезне према оваквим захтевима, па је одлука о давању независности Телангани узбуркала земљу и одмах продубила политичке разлике. Телангана је одмах повукла ногу па је Министарство унутрашњих послова за кратко време примило још 20 захтева за независношћу разних територија. Регионални сепаратисти затражили су поделе Махараштре, Гуџарата, Карнатаке, Тамил Надуа...

По брдима Даржилинга, одакле потиче чувени чај који генерацијама очарава Британце, и етничке Гурке покренуле су захтев за отцепљењем од Западног Бенгала блокирајући сваку привредну активност. Захтева се чак и да велика, најмногољуднија држава Утар Прадеш буде подељена на четири дела. Протести у Асаму блокирали су градове и саобраћајне везе па су морале да буду упућене додатне снаге реда.

Да ли се исписује сценарио од кога се највише страхује у земљи од 1,2 милијарде становника, 22 озваничена и још стотина језика, више од 2.000 етничких група, десетина религија, оштре социјалне стратификације? Да ли предстоји велико цепање уније састављене од 28 држава и седам територија?

Сукоби и слање 1.500 војника у Андру Прадеш наговештавају раст насиља у регији. Демонстранти на истоку тврде да деле исти језик са онима на западу – телугу – и да нема разлога за поделу.

„Има, многе су практичне користи од нове државе”, каже Рама Рао, политичар из локалне просецесионистичке странке. „Приходи покупљени унутар Телангане биће потрошени у Таленгани. Сада, немамо путеве, немамо чисту воду.“

Али, позивајући се на експлозивну вишедеценијску кампању за независност, критичари тврде да је нова држава од тридесет пет милиона људи настала искључиво на политичкој „агитацији”.

Многи локални политичари, укључујући и припаднике Конгресне странке, поднели су оставке у знак протеста. Седнице оба дома парламента у Делхију се одлажу због жестоких полемика и демонстративног напуштања расправе.

Предвиђено је да Хајдерабад, са седам милиона становника четврти највећи град Индије, наредних десет година буде заједничка престоница. Али, некадашње седиште пребогатог могулског низама, краља, а данас модерне индустрије и фирми попут Гугла, Мајкрософта или Дела, захваћен је оштрим политичким борбама чији су се ефекти брзо разлили читавом Индијом.

На југу Андре Прадеша се поново отвара простор за секташке конфликте хиндуса и муслимана. Указује се и на опасност оживљавања активности левичарских маоистичких герилаца и исламских милитаната који би се окористили предностима нових граница. Из државе Џаму и Кашмир, која је деценијама полигон сукоба хиндуса и муслимана, већ упозоравају на „опасан тренд” цепања.

Зато критичари оптужују арбитре судбине земље из Конгресне странке, који седе у Делхију и попут Британаца извлаче нове линије подела, да не разумеју стварност на терену упозоравајући да одлука о давању независности почива на себичном страначком интересу придобијања гласова уочи општих избора 2014.

„Уместо да буду управљана рационалним принципима, одлука о независности Таленгане још једном је заснована на суженим предизборним калкулацијама”, пише колумниста у „Хиндустан тајмсу”.

Када су у последњим данима британског раџа – владавине на хиндију– исцртане унутрашње границе државе која ће ускоро бити независна Индија, користио се критеријум језика: народ који већински говори исти језик окупљен је у једну државу. Али, језик је јабука раздора још од 1896. када је почела агитација за уклањање хиндуистичких регија из Бенгала. Принцип је игнорисао језике и дијалекте мањина, па су убрзо по разним крајевима земље могли да се чују захтеви за регионалним аутономијама или засебним државама.

Лингвистичку реорганизацију подржао је 1920. и Махатма Ганди, што је узроковало да Конгресна странка од тада подржава овај концепт. У време када је Телангана спојена са још једним народом који говори језик телугу, и упркос локалном отпору ушла у састав Андра Прадеша, политичари, разни активисти и милитанти почели су да се сукобљавају поводом многих нерешених питања наслеђених из колонијалних времена.

Почетком шездесетих, у време када је почела агитација за независност Телангане, половина Индије била је подељена језичким линијама, иако је две деценије касније језик изгубио дотадашњи значај. Сада као да се враћа на старо.

Народ Телангане пре свега има економске бриге, посебно у погледу расподеле воде. Док су Андра и главни град Хајдерабад напредовали, осећај неправде тињао је или се распаљивао деценијама. Артикулисале су га локалне партије.

На терену се деценијама мало шта мењало, док на сцену недавно нису избиле политичке калкулације Конгресне странке која се забринула да би могла да на изборима 2014. остане без драгоценог доприноса од 35 посланика које Андра Прадеш даје парламенту уније. Тврдећи да се води лингвистичким разликама унутар Андра Прадеша, Конгресна странка је одлучила да осигура гласове барем у делу државе и понудила независност Телангане, која ће се за који месец придружити подужој листи држава насталих унутрашњим реорганизацијама Индије од стицања независности.

Неки Индуси које срећем питају се да ли је ово најава повратка времена у којима је Индија била издељена између 565 принчевских државица. Други сматрају да је страх преувеличан и да, штавише, може да смањи политички утицај локалних лидера и ојача позицију странака свеиндијске оријентације.

„Не треба се превише узнемиравати. У време британског Раџа говорило се да је све океј док је десет одсто Индије у некој побуни. Мало шта се ту променило. Навикли смо се”, каже ми Санџип Дикшит, уредник дневника „Хинду”.

Једна од темељних вредности индијског друштва је да је централној власти у Делхију ускраћена употреба било какве силе. То подразумева компромисе. Како ствари сада стоје, владајућа коалиција прихвата ризик, потврђујући да посао унутрашњег прекрајања, спајања, одвајања и мешања идентитета разних народа ни издалека није окончан.

Честе промене мапе нису случајне. Изградња нације је дуг и деликатан посао, али је јасно да је Конгресна партија, трагајући за трећим мандатом на власти и тренутним политичким користима, постигла да зли дух изађе из боце – са веома неизвесним последицама.