Европски пут, али – низбрдо

Након два и по месеца заваравања Партизан је пукао по свим шавовима и зато никог не треба да чуди што је путешествије по Европи завршио у Туну (0:3), у „предсезони” или како наш народ у последње време има обичај да каже у „сезони купања”.

И управа, и спортски сектор, и стручни штаб и играчи „црно-белих” пали су на још једном међународном испиту и потврдили немоћ, неозбиљност и неодговорност. Оправдања нема, а кривци морају да одговарају, почев од оних с врха, па наниже.

Јер, српски првак се још једном обрукао. У шест утакмица са ривалима из доњег европског дома забележио је једну минималну победу, два ремија и претрпео чак три пораза. Дао је само три гола, а примио седам.

Најављивао је председник Драган Ђурић јачи Партизан, европски искорак… Његова обећања дуго су се, некако, држала на стакленим ногама и сада је ваљда и њему јасно да за њих није било покрића. Зато је тешко поверовати да ће и у домаћим такмичењима бити боље.

Спортски сектор, на челу са Албертом Нађом, више се љутио на новинске критике због слабе игре, него што је радио свој посао. Без правог плана и невештим скривањем да нема пара за појачања само је давао подршку онима који су били дужни да га обезбеде.

Још једну сезону на међународној сцени „црно-бели” су олако проћердали. А, имали су повољан жреб, да досегну до једног од Уефиних такмичења по групама, наравно не са оваквим тимом и игром. Ни Ширак, ни Лудогорец, као ни Тун, нису противници од којих је српски првак требало да стрепи да се радило на прави начин.

Игра коју је Партизан приказао, само доказује да није заслужио да стигне ни довде докле је догурао, а камоли да направи корак даље. За то кривице има и у стручном штабу. Шта су радили и тренирали од почетка припрема?

Где се изгубила та „велика игра” с припрема, коју наша шира јавност није ни видела? Како је могуће да играчи стално понављају исте грешке, да не могу да повежу ни два тачна додавања, а о неким осмишљеним акцијама да и не говоримо.

Није спорно да је Рашовић на свакој утакмици компоновао нов тим, али је очигледно и да су појединци прескочили многе лекције, па не знају ни да се поставе како треба, ни кад, како и шта да одиграју.

У свих шест европских мечева „креатори игре” били су голман и штопери. Стручни штаб, на челу с тренером, могао би да објасни зашто су се везисти губили у силним додавањима уназад? Зашто су нападачи били одсечени? Зашто играчи нису имали самопоуздања? Колико међународних утакмица је потребно да би неко стекао искуство?

Без дилеме доста кривице има и у „директним произвођачима” – фудбалерима. Са оваквим играма тешко да ће их ико из озбиљнијих лига пожелети у свом дресу.

Тешко је поверовати да ће Партизан током данашњег дана пазарити толико играча, који ће моћи да закрпе силне рупе на терену. Уосталом, пара нема.

Због тога сви у клубу убудуће морају да буду знатно реалнији у проценама сопствених вредности и амбиција. Јер, овакви какви су сада „црно-бели” су курентни само клубовима са самог европског дна, а оне најјаче и даље ће моћи да гледају искључиво на малим екранима.