И надзирани надзиру

У целој другој половини 20. века владе појединих земаља масовно користе врхунске технологије ради надзора других држава и – сопствених грађана.

На основу тајног споразума (1948.) служби NSA – САД, GCHQ Велика Британија, CSE– Канада, DSDАустралија и GCSB Нови Зеланд, изграђен је прислушни систем под кодним називом Echelon. Циљ Ечелона био је да се пресрећу комуникације иза „гвоздене завесе“. По престанку „хладног рата“ Ечелон је изгубио суштински смисао. Данас се користи чак и за шпијунирање „савезника“, за политичку и економску шпијунажу. Разуме се да је Ечелон задржао основну функцију.

Подразумева се да онај ко се прихвати надзора неће дозволити да се наслути да он то ради и, обрнуто, онај ко открије да је надзиран настојаће да узврати. Али и да своје откриће што боље прикрије.

Џон Фицџералд Кенеди, председник САД oд 1961–1963, правдао је употребу (ове) технологије судбинским предодређењем Сједињених Држава као стражара на зидовима светске слободе.

Клинтонова администрација (крај 20. века) је предложила да се клипер чип искористи и за спровођење електронског надзора.

Клипер чип је уређај иза којег стоји америчка влада. Омогућује шифровање садржаја на рачунарима, као и садржаја током комуникације између рачунара. Конкретно, ако се комуницира имејлом, факсом, ако се преносе подаци, у основи, све ће бити аутоматски шифровано и дешифровано. Начелно, свако би био онемогућен да чита овакве садржаје осим – америчке владе. Клипер посредно омогућује владиним службеницима да дешифрују сваку „ухваћену“ поруку.

Појавио се и међународни проблем. Наиме, америчка влада може преко клипер чипа да „штити“ америчке грађане од упада (надзора) сопствених грађана, а свакако и од грађана других држава. Поставља се питање зашто клипер чип не би користио неко у иностранству – ван САД? „Решење“ је да се за сваку државу посебно обезбеди клипер чип с другим кључем!

Кад је реч о Едварду Сноудену, мишљења су подељена. Ипак, примарно је оно које оправдава његов поступак у контексту заштите људских права и слобода. Мада ни он ни Бредли Менинг нису открили ништа спектакуларно. Или се све знало или се могло претпоставити. С друге стране, „откривене“ информације, у контексту обавештајног маскирања – обмањивања, треба прихватати с резервом.

И ми смо имали „Сноудене“. И то са атрибутима класичне шпијунске приче. У афери „Мотел Шарић“ хапшени су осумњичени за продају информација са седница колегијума начелника Генералштаба. Комплетан догађај има аспекте фарсе.

Доскора се могло само претпоставити да се интернет злоупотребљава у војне сврхе. У контексту злонамерног угрожавања информационог система – рачунарске мреже, сада се може говорити и о информатичком рату. Рачунарска мрежа у том „рату“ појављује се и као мета, али и као средство.

Прислушкивања је и било и биће га. На законит или незаконит начин. Прислушкивањем се баве државе, пословни системи, појединци. Технологија само помаже. Никако се не може прихватити лудистички став да су „машине криве…“, па ни интернет („Интернет – претња људској цивилизацији“, Џулијан Асанж, „Политика“, 28. јуна 2013.).

Шта да се ради? Постоји читав низ мера у контексту информационе безбедности, заправо смањења вероватноће отицања података путем ИТ, конкретно интернета. Од кадровских – ангажовање компетентних кадрова (образованих, одговорних), нормативних, организационих, мера физичке заштите… Рецимо, неприкључивање рачунара са оперативним подацима на јавну рачунарску мрежу итд. Или, употреба тзв. Фарадејвог кавеза. Па, све до криптозаштите. У основи свих ових мера јесте – образовање.

Председник Скупштине Друштва за информациону безбедност Србије