I nadzirani nadziru

U celoj drugoj polovini 20. veka vlade pojedinih zemalja masovno koriste vrhunske tehnologije radi nadzora drugih država i – sopstvenih građana.

Na osnovu tajnog sporazuma (1948.) službi NSA – SAD, GCHQ Velika Britanija, CSE– Kanada, DSDAustralija i GCSB Novi Zeland, izgrađen je prislušni sistem pod kodnim nazivom Echelon. Cilj Ečelona bio je da se presreću komunikacije iza „gvozdene zavese“. Po prestanku „hladnog rata“ Ečelon je izgubio suštinski smisao. Danas se koristi čak i za špijuniranje „saveznika“, za političku i ekonomsku špijunažu. Razume se da je Ečelon zadržao osnovnu funkciju.

Podrazumeva se da onaj ko se prihvati nadzora neće dozvoliti da se nasluti da on to radi i, obrnuto, onaj ko otkrije da je nadziran nastojaće da uzvrati. Ali i da svoje otkriće što bolje prikrije.

Džon Ficdžerald Kenedi, predsednik SAD od 1961–1963, pravdao je upotrebu (ove) tehnologije sudbinskim predodređenjem Sjedinjenih Država kao stražara na zidovima svetske slobode.

Klintonova administracija (kraj 20. veka) je predložila da se kliper čip iskoristi i za sprovođenje elektronskog nadzora.

Kliper čip je uređaj iza kojeg stoji američka vlada. Omogućuje šifrovanje sadržaja na računarima, kao i sadržaja tokom komunikacije između računara. Konkretno, ako se komunicira imejlom, faksom, ako se prenose podaci, u osnovi, sve će biti automatski šifrovano i dešifrovano. Načelno, svako bi bio onemogućen da čita ovakve sadržaje osim – američke vlade. Kliper posredno omogućuje vladinim službenicima da dešifruju svaku „uhvaćenu“ poruku.

Pojavio se i međunarodni problem. Naime, američka vlada može preko kliper čipa da „štiti“ američke građane od upada (nadzora) sopstvenih građana, a svakako i od građana drugih država. Postavlja se pitanje zašto kliper čip ne bi koristio neko u inostranstvu – van SAD? „Rešenje“ je da se za svaku državu posebno obezbedi kliper čip s drugim ključem!

Kad je reč o Edvardu Snoudenu, mišljenja su podeljena. Ipak, primarno je ono koje opravdava njegov postupak u kontekstu zaštite ljudskih prava i sloboda. Mada ni on ni Bredli Mening nisu otkrili ništa spektakularno. Ili se sve znalo ili se moglo pretpostaviti. S druge strane, „otkrivene“ informacije, u kontekstu obaveštajnog maskiranja – obmanjivanja, treba prihvatati s rezervom.

I mi smo imali „Snoudene“. I to sa atributima klasične špijunske priče. U aferi „Motel Šarić“ hapšeni su osumnjičeni za prodaju informacija sa sednica kolegijuma načelnika Generalštaba. Kompletan događaj ima aspekte farse.

Doskora se moglo samo pretpostaviti da se internet zloupotrebljava u vojne svrhe. U kontekstu zlonamernog ugrožavanja informacionog sistema – računarske mreže, sada se može govoriti i o informatičkom ratu. Računarska mreža u tom „ratu“ pojavljuje se i kao meta, ali i kao sredstvo.

Prisluškivanja je i bilo i biće ga. Na zakonit ili nezakonit način. Prisluškivanjem se bave države, poslovni sistemi, pojedinci. Tehnologija samo pomaže. Nikako se ne može prihvatiti ludistički stav da su „mašine krive…“, pa ni internet („Internet – pretnja ljudskoj civilizaciji“, Džulijan Asanž, „Politika“, 28. juna 2013.).

Šta da se radi? Postoji čitav niz mera u kontekstu informacione bezbednosti, zapravo smanjenja verovatnoće oticanja podataka putem IT, konkretno interneta. Od kadrovskih – angažovanje kompetentnih kadrova (obrazovanih, odgovornih), normativnih, organizacionih, mera fizičke zaštite… Recimo, nepriključivanje računara sa operativnim podacima na javnu računarsku mrežu itd. Ili, upotreba tzv. Faradejvog kaveza. Pa, sve do kriptozaštite. U osnovi svih ovih mera jeste – obrazovanje.

Predsednik Skupštine Društva za informacionu bezbednost Srbije