Заташкавање уместо запрашивања

Србија је до 22. августа, према подацима Европског центра за превенцију и контролу болести (ЕЦДЦ), била земља са највише оболелих од грознице „западног Нила” на овом континенту. Примакла нам се једино Русија, с једним случајем мање. Према званичним подацима, до јуче је пријављено 105 оболелих код којих је инфекција потврђена у референтној лабораторији, а 14 пацијената је умрло због ове вирусне инфекције. Реч је само о званично потврђеним случајевима, колики је „таман” број оболелих и умрлих, може само да се нагађа. Да ли је морало бити тако?

Проблем је што, ако се нека особа зарази вирусом „западног Нила” и оде код лекара у дом здравља, сигурно неће изаћи из ове здравствене установе са дијагнозом поменуте грознице. Ово потврђују лекари опште праксе који су у свакодневном контакту са грађанима, јер они немају могућности да раде анализе на овај вирус, али ни ингеренције да шаљу пацијенте у Институт „Торлак” ради потврђивања дијагнозе. Како објашњава примаријус др Невенка Димитријевић, специјалиста опште медицине и пи-ар Секције опште медицине Српског лекарског друштва, само тешки случајеви се тестирају.

– Не знам на основу чега ми у дому здравља можемо да разликујемо обичну прехладу или инфекцију од овог вируса? Не можемо одокативно ништа да докажемо. Једини начин да се вирус открије јесте тест који се ради у „Торлаку”. За сада, по правилу, не можемо ми да шаљемо болеснике у ту установу, једино то може да учини болница и да се тек тада докаже присуство вируса. Ми смо добили препоруке надлежних институција о овом вирусу и знамо добро и који су симптоми и како се манифестује, али је чињеница да држава не би платила тестирања ако би ми слали пацијенте на анализе. Једина превенција јесте запрашивање комараца. Држава је заказала у њиховом сузбијању – истиче др Димитријевић.

Вирус се код нас проширио због тога што су се ове сезоне намножили његови преносиоци, комарци, потврђују у Институту за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут”. Ширење комараца, међутим, није једино хир природе. Држава је пропустила да подигне штитове против никад опаснијих инсеката. Мада се већ три године зна да је вирус у Србији, а лани смо имали и прве преминуле, држава није координирала општине да приону на сузбијање комараца још зимус, док су били у стању ларве. Кад се већ разроје, запрашивање може само делимично да помогне у обуздавању пошасти.

Министарство животне средине се правда тиме што је, по Закону о заштити од заразних болести, запрашивање у надлежности локалних самоуправа. Градови се годинама извлаче на беспарицу због које не могу приуштити препарате за сузбијање комараца. Грађанима је остављено да се штите сами, као да комарци и даље остављају само сврбљив плик а не опасну болест.

У Нишу ларве су сузбијане само једанпут, признају у управи те општине, а одрасле јединке су запрашиване двапут. Колико је била нужна ранија реакција, говори пример Београда, јединог где је организовано систематско затирање ларви, а данас има заражених комараца на чак трећини испитаних локација.

– Управо покушавамо да организујемо и трећи третман одраслих комараца, али прво морамо завршити поступак јавне набавке. И ларве смо намеравали чешће да сузбијамо. То је процедура предуго одлагала – каже професор др Жарко Ранковић, члан градског већа Ниша.

Професорка Марија Згомба, са Пољопривредног факултета у Новом Саду, каже да је држава морала још лани да алармира општине да рано почну да припремају акције. Ако би се правне заврзламе и онда показале неразмрсивим, локалне власти су могле да затраже од републичких уредбу или неки други потез који би омогућио хитну набавку препарата, оцењује професорка Згомба.

За упозорење локалног становништва и разраду планова за запрашивање локација потребно је и да се у свим општинама испитује имају ли заражене комарце и у којим подручјима. То се, по програму Министарства здравља, ради у свега 26 градова. И тај посао је веома обиман, а поверен је једној установи, београдском Заводу за биоциде и медицинску екологију, који има само 56 запослених.

Након избијања епидемије грознице „западног Нила” у Румунији 1996. године, угрожене европске земље су почеле да сузбијају комарце током целе године, како на лето не би имале најезду инсеката и ширење болести, наводе стручњаци. И Србија је то морала да учини.

----------------------------------------------

Превише рутински приступ проблему

Србија осим климе и мноштва вода, има још један услов за намножавање крилатих крвопија – комунални хаос. „Септичке јаме, канализација која се излива, канали и обале затрпани ђубретом, стајаће воде у улегнућима на путевима, у кућним двориштима и подрумима – то су за комарце идеална легла, каквих су нам градови препуни. Зато се, на пример, Амстердам или Вашингтон, мада су подигнути на мочварном тлу, не муче са комарцима као Београд. Држава је превише рутински приступила могућности епидемије тако што је све препуштено локалним самоуправама, без надзора вирусолога, епидемиолога, ентомолога и осталих стручњака из што више институција које би покриле све општине у Србији”, наводи професор Петар Вукша, са Пољопривредног факултета у Београду.

----------------------------------------------

Сумњива делотворност препарата

Одсуство систематског сузбијања комараца стручњаци приписују и утицају лобија који, како наводе, годинама протурају своје препарате који су регистровани као нешкодљиви, али им је делотворност сумњива.

– Дешавало се да извођачу буде препуштено да сам плати фирму која ће проверавати његову ефикасност, као што је бивало и да произвођач надзире делотворност примене препарата. За неке стручњаци су веровали и да немају потпун учинак ни да су безопасни по остале животињске врсте. Након регистрације, нема системске контроле тога како се производ показао. То не би смело да се ради у приватним лабораторијама произвођача или извођача третмана, него у референтним лабораторијама на научним институцијама – каже професорка Згомба.