Бодирога завршио каријеру

Један од најбољих играча у историји европске кошарке Дејан Бодирога је одиграо свој последњи меч у каријери. Победнички пут, дуг 18 година, завршен је поразом у полуфиналу првенства Италије. Када је прексиноћ у Лотоматикиној хали у Риму свима било јасно да домаћин не може да достигне велику предност Монтепаскија, свих 11.000 гледалаца је устало и дугим овацијама поздрављало Бодирогу. Иако он није објавио да се повлачи, римска публика је осећала да је то крај.

Италијански медији су последњих дана наговештавали да је ово последња Бодирогина сезона, а он је после пораза од Монтепаскија рекао да ће у наредна два три дана "размислити о свему" и да ће коначну одлуку рећи на својој прес-конференцији у понедељак. Није тешко закључити да повратка нема...

Многи ће рећи да је Бодирога могао да игра барем још сезону-две, имајући у виду да је пролетос напунио 34 године, али већина ће се ипак сложити да је ово прави тренутак да се повуче. На врхунцу је био 2003. када је освојио триплу круну са Барселоном (првенство и куп Шпаније и Евролигу), а последње две сезоне је утрошио последње атоме снаге да римском клубу врати европски имиџ, што му је и пошло за руком. Лотоматика ће и други пут узастопце играти у најбољем клупском такмичењу у Европи, што је и њен председник Клаудио Тоти оценио као велики успех.

Логично је било и да Бодирога последњи меч одигра у италијанском првенству, јер је у њему пре деценију и по почео професионалну каријеру, као најмлађи странац у историји тада најбоље европске лиге. У Стефанел из Трста стигао је из Задра, на препоруку Крешимира Ћосића, а тренер тршћанског клуба Богдан Тањевић је касније изјављивао да је од Ћосића добио "један од најлепших поклона у свом животу". Бодирога је већ у првој сезони фасцинирао италијанску јавност, убацивши Панасонику 51 поен (90:89) који дан пре свог 20. рођендана. На растанку са Тањевићем и Стефанелом, 1996, освојио је дуплу круну.

Италијанско првенство било му је и одскочна даска за репрезентацију у којој би дебитовао још 1992. да није било рата. Овако је дебитовао као један од најмлађих чланова у историјском саставу који је после санкција УН освојио злато на Европском првенству 1995. у Атини. Од 1995. до 2005, када се повукао из државног тима као капитен, пропустио је само "Евро 2003" у Шведској, а освојио је седам медаља на највећим такмичњеима: два светска и три евроспка злата, олимпијско сребро и европску бронзу. Своје најбоље партије у националном тиму пружио је на светским шампионатима у Атини 1998. и Индијанаполису 2002. На првом је проглашен за најбољег играча шампионата, а на другом је био "ем ви пи" финала који је проглашен најзанимљивијим у историји "мундобаскета" (после вођства Аргентина 74:66, два и по минута пре краја, дао свих девет поена за "плаве" и донео продужетак - 75:75).

Због тога што је небројено пута био играч одлуке добио је надимак "Мистер МВП". Италијани су га звали и "Белим Меџиком", поредећи га са славним кошаркашем Лејкерса из Лос Анђелеса. Иако га је Сакраменто још 1994. изабрао као 51. на "драфту", никада није желео да игра у НБА. Због тога је постао синоним за врхунску европску кошарку, засновану на таленту, великој упорности, фер-плеју...

Постао је заслужни кошаркаш Панатинаикоса и Барселоне, с којима је био првак Европе (са Атињанима два пута), и један од најцењенијих странаца у италијанском првенству у којем је зимус одиграо своју 200. утакмицу. Легенда италијанске кошарке Дино Менегин је дао 1998. једну од најупечатљивијих изјава о кошаркашким могућностима Бодироге:

"Одавно се у Европи није родио играч такве класе. Са два центиметра више од њега у своје време сам играо тешког центра. А он уз сву висину има и сјајну технику, брзину, непредвљидљив дриблинг и несаломови снагу која импонује".

Све приче и хвалоспеви о њему који ће уследити мораће у првом плану да имају и оцену његових људских вредности. Ретки су врхунски спортисти који су и због својих људских врлина заслуживали "златне медаље", а Бодирога је један од њих. Зато га никада није "волела" жута штампа.