Нема новца за „Марину”

Иако је буџет овогодишњег Битефа смањен за скоро десет милиона динара – за шест и по милиона динара суму је умањило Министарство културе, а за три милиона Скупштина града Београда – успели смо да припремимо 47. издање фестивала које ће понудити публици нека од најбољих и најинтригантнијих остварења европске и регионалне позоришне сцене. Наравно у мањем броју, каже Јелена Кајго, директорка Битефа који ће се под слоганом „Тешко је бити” ове јесени одржати од 22. септембра до 1. октобра.

Овогодишњу селекцију чини 12 представа, од чега четири домаће: две представе о Зорану Ђинђићу, које су, како тврди Јован Ћирилов, „дефинитивно незаобилазне у сваком савременом пресеку домаће продукције”. То су остварења „Зоран Ђинђић”, аутора и редитеља Оливера Фрљића, у извођењу Атељеа 212, и „Убити Зорана Ђинђића”, урађеном по тексту Рајка Ђурђевића и Златка Паковића, који је и режирао ово дело у новосадском Студентском културном центру, затим Чеховљев „Галеб” у режији Тонија Јанежича у извођењу Српског народног позоришта из Новог Сада и Аристофанове „Жене у народној скупштини” у режији Николе Завишића и продукцији Народног позоришта из Суботице.

– Морају се имати у виду околности под којима организујемо Битеф и онда када се он евалуира, јер се, рецимо, дешава да у селекцији немамо представу коју су селектори желели зато што за њу једноставно нема довољно новца. То је рецимо случај са представом „Живот и смрт Марине Абрамовић”, у режији Боба Вилсона, коју је продуцирао фестивал у Манчестеру, јер долазак те представе на Битеф износи готово колико и цео наш програмски буџет. Неки европски фестивали имају новца да то плате, ми, нажалост, немамо – жали се Јелена Кајго и наглашава:

– Често се преиспитујем да ли је нешто што плаћамо прескупо, чак и пошто му у преговорима спустимо цену на најнижу границу. Али, то су правила и законитости тржишта, нешто што има високу вредност има и високу цену. Ту заиста нема велике филозофије. Будући да позоришта у својим буџетима немају новац за међународну сарадњу, све што публика може да види од скупих, квалитетних представа и великих редитељских имена, може да види једино на Битефу. А онда тај скупи производ наш гледалац плати готово десет пута мање него у Европи. И то је сасвим легитимно и за наше услове једино прихватљиво. Цену улазница на Битефу нисмо повећавали пет година.

Најскупља продукција на овогодишњем Битефу јесте, како сазнајемо, представа „Тешко је бити Бог” познатог мађарског редитеља Корнела Мундруца, која ће фестивал коштати око четири милиона динара, јер ће бити изведена у алтернативном простору, у хали

Београдског бродоградилишта.

– Трудимо се да одржимо и тај дух Битефа када је реч о игрању представа у несвакидашњем амбијенту. Некада је то и услов трупе,  а такве представе су продукцијски скупље. Мислим да се не смемо одрећи тог, условно речено, „луксуза”, јер публика Битефа памти управо представе које су се одвијале у аутобусима, складиштима, на улицама... То у великој мери младим ауторима шири видике у сагледавању театра, а публици пружа специфичан уметнички доживљај – каже наша саговорница.

----------------------------------------------

Власт не воли уметнике

Инспирацију за поднаслов овогодишњег Битефа „Тешко је бити”, селектори су пронашли баш у наслову интригантне мађарске представе „Тешко је бити Бог” са којом ће бити затворен 47. Битеф.

– Слоган „Тешко је бити” одсликава, са једне стране, ту филозофску, егзистенцијалистичку тежину људског битисања. Тешко је бити у свету где ствари превише често измичу принципима правде и здравог разума, тешко је бити у животу који је кратак и пролазан. Са друге стране, овај слоган указује и на друштвени аспект, економску кризу, али, такође, и кризу у сфери културе и позоришта. Тешко је данас бити уметник. Искрено говорећи, ретко када је то било лако. Прогресивни уметници никада нису били миљеници власти, јер је та врста неконвенционалног театра, филма, књижевности, увек тежила да буде критична и субверзивна. А данас је цео друштвени амбијент оријентисан ка профиту, површној забави, сензацијама и скандалима... Емисије из културе су реткост, а ријалити програми свакодневица. Спорт заузима пет пута више простора у медијима од културе. Не кажем да му треба умањити простор него да треба оставити већи за промоцију уметности – сматра Јелена Кајго.