Не­у­стра­ши­ви Вотерс сру­шио зид

Бе­о­град је си­ноћ био још јед­на ста­ни­ца јед­не од нај­у­спе­шни­јих тур­не­ја у исто­ри­ји ро­кен­ро­ла „The Wall” не­ка­да­шњег чла­на са­ста­ва „Пинк флојд” Ро­џе­ра Во­тер­са. Пред пу­бли­ком у Бе­о­град­ској аре­ни, ко­ја је би­ла ис­пу­ње­на мал­те­не до по­след­њег ме­ста, Во­терс је из­вео свој мул­ти­ме­ди­јал­ни спек­такл „Зид”. Оно што су си­ноћ Бе­о­гра­ђа­ни пр­ви пут би­ли у при­ли­ци да ви­де не мо­же се на­зва­ти кон­цер­том, већ пре­вас­ход­но кон­цеп­ту­ал­ним про­јек­том ко­ји но­си сна­жну по­ру­ку.

Ле­ген­дар­ни ал­бум „The Wall” свог не­ка­да­шњег бен­да из 1979. Во­терс је у це­ли­ни из­вео, али уз, код нас, до­сад не­ви­ђе­не сцен­ске, ви­зу­ел­не и звуч­не ефек­те. Све то до­ду­ше уз ре­ми­ни­сцен­ци­ју на тур­не­ју „Пинк флој­да” од пре 33 го­ди­не ка­да су чла­но­ви бен­да на кон­цер­ти­ма сви­ра­ли тик уз, иза или ис­пред зи­да ко­ји је пра­вљен па ру­шен.

Уз два до­по­ла за­вр­ше­на зи­да, ко­ји су об­уј­ми­ли би­ну Аре­не, пра­ћен ода­ним вој­ни­ци­ма и ва­тром, на сце­ни се уз ова­ци­је пу­бли­ке по­ја­вио Во­терс с 11 му­зи­ча­ра. На ње­го­ву ко­ман­ду ра­ди­ла су све­тла или раз­ли­чи­ти зву­ци на сва­кој стра­ни дво­ра­не пра­ве­ћи сво­је­вр­сну ка­ко­фо­ни­ју, на на­ред­бу и „пра­ви” ави­он је сру­шио део зи­да...

Сва­ка пе­сма са чу­ве­не пло­че, да ли је у пи­та­њу је­дан од де­ло­ва „Anot­her Brick in the Wall”, или „Mot­her”, „Young Lust” или „Hey You”, но­си­ла је по­ру­ку, сим­бол, ме­та­фо­ру, ко­ју је пу­бли­ка, су­де­ћи по ре­ак­ци­ја­ма, са­вр­ше­но раз­у­ме­ла. Сти­хо­ве „Мај­ка во­ли сво­је де­те” пра­ти­ле су сли­ке и до­ку­мен­ти стра­да­лих у ра­то­ви­ма, те­ро­ри­стич­ким на­па­ди­ма и тра­ге­ди­ја­ма на свим ме­ри­ди­ја­ни­ма.
Лу­ди­ло ра­то­ва ис­ка­ри­ки­рао је Во­терс до ме­ре да се и сам ла­тио пу­шке у јед­ном мо­мен­ту...
Сна­жне по­ру­ке, по­пут „ве­руј”, „вра­ти­те де­ча­ке ку­ћи”, „не­ма ј... шан­се”, „они, а не ми” или „пре­те­ћи ави­о­ни”, ко­ји се­ју страх, ре­ли­ги­о­зни или по­ли­тич­ки сим­бо­ли, уз­не­ми­ру­ју­ће сли­ке и при­зо­ри „вр­те­ли су се” на зи­ду ко­ји је, ка­ко је на­ступ од­ми­цао, ра­стао, да би на кра­ју пр­ве по­ло­ви­не кон­цер­та пре­крио чи­та­ву би­ну и све му­зи­ча­ре.

Сви су усред свир­ке оста­ли за­ман­да­ље­ни иза те „стра­шне пре­пре­ке”, а Во­терс се у дру­гом де­лу гр­че­ви­то бо­рио по­ку­ша­ва­ју­ћи да сру­ши зид!

На вр­ло до­бром срп­ском по­же­лео је до­бро­до­шли­цу пу­бли­ци, уз ре­чи: „Ве­о­ма сам сре­ћан што сам ов­де”. За­хва­лио је и клин­ци­ма из При­хва­ти­ли­шта за не­збри­ну­ту де­цу, ко­ји су, ка­ко је ре­као, на­пор­но ра­ди­ли уве­жба­ва­ју­ћи ко­ре­о­гра­фи­ју с њим за је­дан од де­ло­ва „Још јед­не ци­гле у зи­ду”. И за­и­ста, клин­ци су, уз гр­мо­гла­сан апла­уз пу­бли­ке, игра­ли и не­у­стра­ши­во учи­те­љу-чу­до­ви­шту, „ви­со­ком до не­ба” ре­кли „Не”.

Ро­џер Во­терс је си­ноћ, под­се­тив­ши на је­дан од нај­у­спе­шни­јих ал­бу­ма „Пинк флој­да”, при­ка­зао ви­зу­ел­ним и звуч­ним ефек­ти­ма на­би­јен пер­фро­манс, ко­ји је у нај­ве­ћој ме­ри ис­ко­ри­стио да по­ша­ље ан­ти­рат­ну по­ру­ку или ону ан­ти­те­ро­ри­стич­ку, ка­ко је и сам ре­као, по­све­тив­ши кон­церт свим жр­тва­ма те­ро­ри­зма. Али, оно што му је би­ло нај­ва­жни­је би­ло је да до­пре до сва­ког оту­ђе­ног људ­ског би­ћа и по­ру­чи да се не стра­ше, јер страх гра­ди зи­до­ве! А не­у­стра­ши­ви Во­терс, но­шен пу­бли­ком, сру­шио је зид!