Ne­u­stra­ši­vi Voters sru­šio zid

Be­o­grad je si­noć bio još jed­na sta­ni­ca jed­ne od naj­u­spe­šni­jih tur­ne­ja u isto­ri­ji ro­ken­ro­la „The Wall” ne­ka­da­šnjeg čla­na sa­sta­va „Pink flojd” Ro­dže­ra Vo­ter­sa. Pred pu­bli­kom u Be­o­grad­skoj are­ni, ko­ja je bi­la is­pu­nje­na mal­te­ne do po­sled­njeg me­sta, Vo­ters je iz­veo svoj mul­ti­me­di­jal­ni spek­takl „Zid”. Ono što su si­noć Be­o­gra­đa­ni pr­vi put bi­li u pri­li­ci da vi­de ne mo­že se na­zva­ti kon­cer­tom, već pre­vas­hod­no kon­cep­tu­al­nim pro­jek­tom ko­ji no­si sna­žnu po­ru­ku.

Le­gen­dar­ni al­bum „The Wall” svog ne­ka­da­šnjeg ben­da iz 1979. Vo­ters je u ce­li­ni iz­veo, ali uz, kod nas, do­sad ne­vi­đe­ne scen­ske, vi­zu­el­ne i zvuč­ne efek­te. Sve to do­du­še uz re­mi­ni­scen­ci­ju na tur­ne­ju „Pink floj­da” od pre 33 go­di­ne ka­da su čla­no­vi ben­da na kon­cer­ti­ma svi­ra­li tik uz, iza ili is­pred zi­da ko­ji je pra­vljen pa ru­šen.

Uz dva do­po­la za­vr­še­na zi­da, ko­ji su ob­uj­mi­li bi­nu Are­ne, pra­ćen oda­nim voj­ni­ci­ma i va­trom, na sce­ni se uz ova­ci­je pu­bli­ke po­ja­vio Vo­ters s 11 mu­zi­ča­ra. Na nje­go­vu ko­man­du ra­di­la su sve­tla ili raz­li­či­ti zvu­ci na sva­koj stra­ni dvo­ra­ne pra­ve­ći svo­je­vr­snu ka­ko­fo­ni­ju, na na­red­bu i „pra­vi” avi­on je sru­šio deo zi­da...

Sva­ka pe­sma sa ču­ve­ne plo­če, da li je u pi­ta­nju je­dan od de­lo­va „Anot­her Brick in the Wall”, ili „Mot­her”, „Young Lust” ili „Hey You”, no­si­la je po­ru­ku, sim­bol, me­ta­fo­ru, ko­ju je pu­bli­ka, su­de­ći po re­ak­ci­ja­ma, sa­vr­še­no raz­u­me­la. Sti­ho­ve „Maj­ka vo­li svo­je de­te” pra­ti­le su sli­ke i do­ku­men­ti stra­da­lih u ra­to­vi­ma, te­ro­ri­stič­kim na­pa­di­ma i tra­ge­di­ja­ma na svim me­ri­di­ja­ni­ma.
Lu­di­lo ra­to­va is­ka­ri­ki­rao je Vo­ters do me­re da se i sam la­tio pu­ške u jed­nom mo­men­tu...
Sna­žne po­ru­ke, po­put „ve­ruj”, „vra­ti­te de­ča­ke ku­ći”, „ne­ma j... šan­se”, „oni, a ne mi” ili „pre­te­ći avi­o­ni”, ko­ji se­ju strah, re­li­gi­o­zni ili po­li­tič­ki sim­bo­li, uz­ne­mi­ru­ju­će sli­ke i pri­zo­ri „vr­te­li su se” na zi­du ko­ji je, ka­ko je na­stup od­mi­cao, ra­stao, da bi na kra­ju pr­ve po­lo­vi­ne kon­cer­ta pre­krio či­ta­vu bi­nu i sve mu­zi­ča­re.

Svi su usred svir­ke osta­li za­man­da­lje­ni iza te „stra­šne pre­pre­ke”, a Vo­ters se u dru­gom de­lu gr­če­vi­to bo­rio po­ku­ša­va­ju­ći da sru­ši zid!

Na vr­lo do­brom srp­skom po­že­leo je do­bro­do­šli­cu pu­bli­ci, uz re­či: „Ve­o­ma sam sre­ćan što sam ov­de”. Za­hva­lio je i klin­ci­ma iz Pri­hva­ti­li­šta za ne­zbri­nu­tu de­cu, ko­ji su, ka­ko je re­kao, na­por­no ra­di­li uve­žba­va­ju­ći ko­re­o­gra­fi­ju s njim za je­dan od de­lo­va „Još jed­ne ci­gle u zi­du”. I za­i­sta, klin­ci su, uz gr­mo­gla­san apla­uz pu­bli­ke, igra­li i ne­u­stra­ši­vo uči­te­lju-ču­do­vi­štu, „vi­so­kom do ne­ba” re­kli „Ne”.

Ro­džer Vo­ters je si­noć, pod­se­tiv­ši na je­dan od naj­u­spe­šni­jih al­bu­ma „Pink floj­da”, pri­ka­zao vi­zu­el­nim i zvuč­nim efek­ti­ma na­bi­jen per­fro­mans, ko­ji je u naj­ve­ćoj me­ri is­ko­ri­stio da po­ša­lje an­ti­rat­nu po­ru­ku ili onu an­ti­te­ro­ri­stič­ku, ka­ko je i sam re­kao, po­sve­tiv­ši kon­cert svim žr­tva­ma te­ro­ri­zma. Ali, ono što mu je bi­lo naj­va­žni­je bi­lo je da do­pre do sva­kog otu­đe­nog ljud­skog bi­ća i po­ru­či da se ne stra­še, jer strah gra­di zi­do­ve! A ne­u­stra­ši­vi Vo­ters, no­šen pu­bli­kom, sru­šio je zid!