Убеђивање скептичних

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – После изненадног заокрета којим је Барак Обама сиријску кризу са војног пребацио на политички терен, у Вашингтону је у току велико убеђивање скептика у политичком естаблишменту у неопходност војне интервенције у Сирији, упркос томе што ни у Белој кући нико не обећава да ће то битно помоћи сиријском народу или битно допринети националним интересима Америке.

Државни секретар Џон Кери, који је на дужности тек седам месеци, у недељу пре подне је гостовао чак на пет великих ТВ мрежа где је, одговарајући на слична питања, износио исте аргументе у прилог интервенцији. Оно што је из његових изјава вест јесте то да је његово уверење да „Конгрес неће окренути леђа председнику”, који је донео „храбру одлуку” да се „консултује са представницима америчког народа”.

Кери је иначе у улози главног „јастреба” у Обамином окружењу, на сличан начин како је то 1999. бомбардовање СРЈ у Клинтоновој администрацији заговарала такође државна секретарка Мадлен Олбрајт. Као сенатор, он је гласао и за интервенцију против Србије и против Либије пре две године (с тим што су у оба случаја то номинално биле акције НАТО-а).

На Капитол хилу у исто време чланови Обаминог тима за националну безбедност одржали су поверљиве брифинге за заинтересоване конгресмене. Одзив није био велики: од укупно 535 чланова дводомног америчког парламента, у престоници је преко викенда било само њих око 80.

Представнички дом се неће ванредно окупљати да би дебатовао о председниковом захтеву да добије овлашћење за употребу војне силе против сиријског режима: годишњи одмор његових 435 чланова завршава се 9. септембра. Сточлани Сенат ће међутим своју расправу, како је најављено, почети већ данас по подне.

Процена овдашњих аналитичара је да Обама неће баш лако „продати” своју резолуцију чијим би усвајањем он практично са Конгресом поделио одговорност и за нову војну интервенцију на Блиском истоку добио демократски мандат, мада је имао овлашћења да је као врховни командант предузме и „унилатерално”.

Известан ветар у леђа Обами је пружила Арапска лига која је после састанка у Каиру нешто оштрије формулисала захтев да се интервенише. У одсуству ентузијазма кључног европског партнера у војним експедицијама, Британије, чији је парламент гласао против учешћа у кажњавању Башара ел Асада и традиционалне уздржаности Немачке, само је француски председник Франсоа Оланд децидирано изјавио да је за бомбардовање, мада ће и он консултовати свој парламент.

Керијев оптимизам да ће Конгрес подржати председника чини се преоптимистичким, ако се узме у обзир да републиканска већина у Представничком дому већ скоро пет година минира сваку његову иницијативу. Иако и у њиховим редовима има оних који су за рат, мало је вероватно да ће пристати да буду саучесници у подухвату чији је исход тешко предвидети.

„Вашингтон пост” је идентификовао чак пет конгресних блокова кад је реч о томе шта чинити у сиријској кризи. У најмногобројнијем су конгресмени који су срећни да о овој теми дебатују, али одбијају да се унапред изјасне.

У другом су скептици из обе партије, у чему су на истим позицијама ултраконзервативни припадници покрета „Чајанка” и „леве” демократе. Постоји и блок који је категорички против интервенције, затим невелики број конгресмена који су за акцију „одмах”, али и они који су за интервенцију већег обима, а не само ону коју предлаже нацрт резолуције који је сачињен у Белој кући: да се „хируршким” бомбардовањем војних и инфраструктурних циљева (што нама свакако звучи познато из 1999) сиријски режим онемогући и одврати од нове употребе бојних отрова.

Засад се не саопштава да ли ће Бела кућа узети у обзир извештај инспектора УН који су завршили своју четвородневну мисију у близини места где је употребљен бојни отров сарин (како је прекјуче изнео Кери). Инспектори су прикупили доста узорака који ће бити анализирани у европским лабораторијама, а Вашингтон је већ ставио до знања како би желео да се тај процес убрза.

Асад је иначе дозволио улазак овог тима УН у земљу, док војни и политички аналитичари још немају одговор на питање зашто би он уопште употребио свој хемијски арсенал у ситуацији када је у овој фази грађанског рата имао убедљиву иницијативу и предност.

Поред Сирије, хемијско оружје поседују и многе друге армије (укључујући и америчку). Његова употреба је међутим забрањена глобалним уговорима, а последњи пут је коришћено 1988, од стране режима Садама Хусеина, који се на тај начин обрачунао са побуњеним Курдима.

Критичари интервенционизма постављају и логично питање: зашто би окидач за бомбардовање било страдање 1.400 људи (међу њима и деце) кад је и пре тога било више него очигледно да је сиријски грађански рат већ изазвао огромну хуманитарну трагедију у којој је више од 100.000 погинулих и неколико милиона избеглих и интерно расељених.

Обама је у сваком случају у изузетно деликатној ситуацији. За разлику од интервенције у Либији коју је одобрио (и у којој је Америка „предводила из позадине”), овога пута иза себе нема НАТО, док је испред њега сасвим реална могућност да америчке крстареће ракете, ма колико биле прецизне, ситуацију можда чак и драматично погоршају.

Да Сирију претворе у театар џихадистичког хаоса (најбоље организована побуњеничка формација тамо је „сестринска” организација Ал Каиде), да се у сукобу више него досад ангажују Иран и либански хезболаси, као и да се у том вртлогу нађу и Израел, Јордан, Ирак...