И после Динкића - Динкић

Чак и најдужа ТВ сапуница пре или касније мора да се заврши. Па се тако, ето, веровали или не, примакао и крај овог вишемесечног српског реконструкционог циркуса, за који се у један мах већ могло помислити да се никада неће завршити.

Иако се готово више нико не може поуздано сетити како је и зашто све почело, може се рећи да је испуњена основна анестетичка сврха коју је лансирање теме реконструкције – поред осталог – несумњиво имало. А сада се треба полако враћати у опору реалност од које су политичари и медији претходних месеци бежали као ђаво од крста, тражећи заборав у јаловим нагађањима и профитабилном лобирању за, односно против појединих министарских кандидата.

А у тој реалности, изван светлуцања камера, драматичних дневничких најава и наручених насловних страница, чекају безбројни економски проблеми, милијарде нових задужења, хиљаде новоотпуштених радника и стотине хиљада прекобројних кадрова по партијским кључевима запошљаваних у јавним предузећима широм Србије. Чека „пуна имплементација“ исхитреног Бриселског споразума са Приштином и чекају локални избори по уставу и закону „Републике Косово“, на које Срби са севера неће и не могу да изађу под постојећим условима.

На крају, СНС није добио жељене ванредне изборе, али јесте добио двотрећинску већину у влади, чиме је донекле валоризована њихова тренутна снага и популарност. Вучић, чак ни уз помоћ сопственог примера, није успео да издејствује „деакумулацију“ Дачића са места министра полиције, али јесте рашчистио коалициони терен и додатно смањио Дачићев ионако невелики маневарски простор, тиме што га је, чини се, дефинитивно конфронтирао против Динкића и Ђиласа. Најзад, ако мало бацимо поглед на историју видећемо да су се тријумвирати углавном распадали тако што се најпре елиминише онај „трећи“, тј. најслабији тријумвир, па тек онда долази до директног обрачуна између двојице главних.

Дачић је, опет, што захваљујући својој вештини, а што због дискретне подршке САД и председника Николића, некако сачувао живу премијерску главу, као и драгоцени МУП. Сем тога, у јавности, медијима и скупштини – а ту се он осећа као риба у води – Дачић је последњих неколико недеља деловао као (скоро!) прави премијер. Све у свему, као што је већ констатовано, из читаве приче о реконструкцији Ивица је изашао релативно ојачан, или макар мање ослабљен него што се на почетку ове реконструктивне саге чинило да ће бити. Можда ће се то на крају испоставити као привремена или Пирова победа, али за Дачића је данас успех буквално све што није катастрофа и све што га ма и за један дан дуже држи на месту премијера. А с обзиром на спољне и унутрашње околности, може се врло лако догодити да овај његов „привремени“ статус потраје и много, много дуже.

Што се, пак, персоналне стране реконструкције тиче, не треба трошити превише речи. Нити су, уз понеки изузетак, они што су отишли отишли зато што су свој посао радили горе од осталих, нити има било каквих гаранција да ће новоизабрани тај посао радити боље. Најрискантније је, свакако, ангажовање потпуно неискусног Лазара Крстића на осетљиво место министра финансија, а најглупље, без сумње, постављање истакнутог – и активног – ватерполисте Вање Удовичића за министра спорта. Шта је заједничко у ова два кадровска решења? Очигледно то што се у оба случаја ишло много више на маркетиншки и медијски ефекат него на садржај и суштину. 

Но, док се ово са Удовичићем, у најгорем случају, може лоше одразити на његову форму и резултат наше ватерполо репрезентације (мада се искрено надам да неће), ово са млађаним „Лазом“ на месту министра финансија може имати озбиљне последице и представљати глогов колац за последње остатке нашег већ ионако увелико разрушеног економског суверенитета.    

Наиме, ова влада је у протеклој години дана учинила крупне кораке у успостављању (нео)колонијалног статуса у односу на водеће центре моћи на Западу. А чини се да ће након ове реконструкције тај курс бити настављен и још знатно убрзан. То се може закључити како на основу „америчких“ биографија неколико новопостављених министара, тако и с обзиром на њихове штуре програмске најаве које смо до сада могли чути, а које су све одреда биле потпуно на линији у целом свету већ увелико компромитоване и одбачене (нео)либералне политичко-економске мантре („стезање каиша“, „стране инвестиције“ „приватизација јавног сектора“ итд) .

Другим речима, иако су Динкић и његови „експерти“ чини се дефинитивно избачени из владе и власти, на снази остаје, па чак и ојачава, њихова економско-политичка филозофија (од које су, штавише, они у међувремену делимично и одустали) због које су експерти, реформе и транзиција међу Србима изашли на лош глас. И после Динкића – Динкић. И после ДОС-а –ДОС. Иако Србија управо изгласава владу састављену од странака које је, мислило се, ДОС заувек послао у историју.   

Главни уредник часописа „Нова српска политичка мисао”