Велики одлив мозгова

Од 1978, кад је Кина почела да се отвара према свету, око милион и 600 хиљада младих Кинеза отишло је у иностранство на студије, али се само 275.000 њих досад вратило кући, упркос могућностима да нађу бољи посао и имају боље радне услове од стручњака образованих на кинеским универзитетима.

Ово је налаз из недавно објављеног извештаја о младим талентима Кинеске академије друштвених наука. Ако се има у виду чињеница да сада на страним, махом западним, универзитетима студира 134.000 Кинеза и да се досадашњи тренд – да 70 одсто оних који сваке године дипломирају остане у иностранству – не мења, Кина је суочена са масовним, у свету највећим, одливом мозгова, иако има огромне потребе за врхунским стручњацима.

Разлоге за овако велики одлив мозгова истраживачи виде, пре свега, у већим зарадама стручњака, бољим радним условима и вишем личном и друштвеном стандарду у развијеном свету него у Кини. Зато стручњаци остају дуго у иностранству или чак постају страни држављани. Међу хендикепима у Кини помињу се лоше управљање у предузећима и институцијама, неизграђен систем регрутовања талената и бржег напредовања способнијих, корупција, непотизам, мање плате, слабији стамбени услови, чак и обавеза брачних парова да имају само по једно дете.

Занимљиво је да се међу предностима развијених не помињу и веће личне и стваралачке слободе – што би, по распрострањеном веровању, била главна привлачност Запада за студенте из затворенијих друштвено-политичких система. Али се помиње пракса Запада да се, најчешће високим стипендијама и понудама уносних намештења после студија, привлаче млади таленти из целог света, па и из Кине, за рад у западним фирмама и установама.

Јагма за најбољима

Јанг Сјаођинг, један од аутора студије, тврди да су најбољи кинески студенти у иностранству, којима се нуде добре стипендије и каријере у високом друштву после студија, "постали главни згодитак у глобалној јагми за талентима". По њему, "већина развијених земаља, иако строго контролише прилив стране радне снаге да би заштитила интересе својих радника, не штеди истовремено напоре да привуче врхунске таленте из целог света".

Од двадесетак земаља у којима студирају млади Кинези, најпривлачније су: САД, Аустралија, Велика Британија, Канада и Јужна Кореја.

Америка има прворазредне универзитете, висок студентски стандард и богате понуде стипендистима за касније запослење. За разлику од раније праксе, од 2005. године либерализовала је визни режим за стране студенте и ублажила имиграциону политику према њима. У Америци је јака кинеска дијаспора. Многи студенти који су из Кине отишли у посету рођацима, па потом, уз њихову помоћ, студирали, нашли су посао у Америци.

Аустралија се ове године попела са четвртог на друго место. Као земља Комонвелта, наследила је најбоље британске образовне методе, а спада међу развијене земље које са Кином имају веома добре односе. Она је отворена за студенте из Кине. Нуди им добре стипендије, а после студија добро плаћене послове, па и усељење.

Велика Британија је најпривлачнија европска земља – због врхунског образовног система, светског језика и визних олакшица, али и због релативно лаког добијања радне двогодишње дозволе. Зато у Британији сада има око 60.000 кинеских студената. У Канади су студије јевтиније него у Америци, а универзитети су слични америчким. Земља има либералан визни режим и привлачну имиграциону политику. У Азији је Јужна Кореја, због јевтинијих студија, претекла суседни Јапан.

У Европи је, друга по привлачности, Француска, посебно за студенте уметности, док је Немачка, иако изузетно цењена због свог образовног система, постала врло скупа за стране сиромашне студенте. Расте, међутим, занимање за студије у Италији, Шпанији и Аустрији, али – због релативно ниских школарина – и у Русији, Украјини и Ирској.

Без политичких прекора

Студија не даје податке о томе колико је студената отишло из Кине у иностранство са стипендијама кинеске владе. Отуда је тешко установити и колико њих има патриотску обавезу да код куће одужи држави оно што је она уложила у њихово школовање.

Нема, међутим, ни политичких, а још мање идеолошких, прекора онима који се не враћају. Студенти нису непријатељска политичка емиграција, јер то нису ни милиони људи других професија "на привременом раду" у иностранству. На појаву се гледа као на одраз економске глобализације, односно као на процес у којем нико не може да буде изузет, ако је отворен према свету, па ни Кина. "Као одраз економске глобализације, прекомерни одлив мозгова неминовно угрожава безбедност људских ресурса и, следствено томе, националну економску и социјалну безбедност сваке земље", каже се у студији. Кину највише погађа слаб повратак оних талентованих младих људи који се, после завршених студија у иностранству, баве науком, истраживањима и проналазаштвом, јер су те области најбитније за даљи привредни и друштвени успон земље.

За утеху, Кина постаје привлачна за многе стране стручњаке, а има и готово неисцрпан интелектуални потенцијал: овог лета ће пријемне испите на кинеским универзитетима полагати десет милиона младића и девојака. Неће и не могу сви у иностранство.