Обама без одступнице у Сирији

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – „Сви у напад”, гласи спортска метафора за управо започету кампању Беле куће да придобије подршку Конгреса за оружану акцију против режима Башара ел Асада у Сирији. Обама је лично у понедељак прво разговарао са главним јастребовима републиканаца, сенаторима Џоном Мекејном и Линдсијем Грејамом, потом се јуче састао са лидерима конгресних комитета, а у главном, Сенатском комитету за спољне послове, његови адвокати ће бити шефови Пентагона и Стејт департмента, Чак Хејгел и Џон Кери.

Најављена је, уз то, и могућност да се промени предлог резолуције која председнику даје овлашћење за употребу америчког оружја против још једне суверене земље, а без овлашћења Савета безбедности (и подршке већине савезника из НАТО-а). Измене би прецизирале да би интервенција била ограничена – како у погледу циљева тако и времена (60 до 90 дана) – и да не би подразумевала улазак америчких војника у Сирију.

Председник иначе не мора да за војну акцију коју покреће као врховни командант оружаних снага унапред добије овлашћење Конгреса: по закону из 1973. довољно је да парламент о томе у року од 48 сати само обавести. Председници су, међутим, у оваквим ситуацијама различито поступали, зависно од процене политичке сврсисходности „консултовања представника народа”. Оба Буша су тако добила зелено светло за оба рата у Ираку. Обама је, међутим, накнадно обавестио Конгрес када је 2011. Пентагон ангажовао у акцији свргавања пуковника Муамера ел Гадафија у Либији.

Оно што је у овом моменту извесно, то је да ће убеђивање конгресмена бити тешко, како републиканаца који контролишу Представнички дом тако и демократа који имају већину у Сенату. Очигледно је при том и да у Вашингтону данас нема оног вишка самопоуздања и интервенционистичког ентузијазма, који су били очигледни у првој деценији после окончања хладног рата, а који су довели до првог рата у Ираку, интервенције у бившој Југославији, а у овом веку до два рата у муслиманског свету, у Авганистану и Ираку, од којих први ни после 12 година није приведен крају.

Оно што свима виси над главом јесте страх од новог заглављивања. „Америка је исцрпљена кризама”, констатује један колумниста. Такође, први пут Америка је усамљена: од западних НАТО савезника за казнену експедицију против Асада само је Француска, а одсуство мандата Савета безбедности такође боде очи.

У таквом контексту Обаму је свакако охрабрила (не)очекивана подршка из противничког табора. Сенатор Мекејн је после прекјучерашњег разговора са Обамом у Белој кући изјавио да би у случају да Конгрес одбије резолуцију „последице биле катастрофалне”, јер би то уништило амерички кредибилитет, са импликацијама не само за садашњег председника него и за будуће.

Како год било, утисак је да Обама нема одступнице кад је реч о Сирији, јер се нашао у процепу између сопствених антиратних уверења, историје и „црвене линије” коју је пре годину дана несмотрено повукао.

Освојивши власт као први црни председник у америчкој историји у великој мери и захваљујући својој антиратној платформи, она је у минулих скоро пет година, од како је у Белој кући, увелико смирио амерички интервенционистички импулс. Окончао је рат у Ираку, који је од самог почетка прогласио „глупим”, и до краја идуће године орочио онај у Авганистану (најдужи који је Америка икад водила).

Али као и сви његови претходници новијег доба, и он верује у „америчку изузетност”, да његова земља има посебну мисију у свету, да се бори за „моралне вредности” и људска права, а не за територије и материјална добра.

Уосталом, „фундаменталисте” те доктрине има и у сопственом кабинету. У случају Сирије, то су шеф дипломатије Џон Кери, а још више – мада то не чини јавно – нова саветница за националну безбедност, бивша амбасадорка у УН Сузан Рајс.

Проблем је и у томе што без обзира на то да ли ће бомбардовања бити за Америку у Сирији нема добре опције. Уклањање Асада и његовог режима отворило би пут ка власти радикалних исламиста, што никако не би било у интересу САД, јер би дестабилизовало шири регион.

Највећа претња је у ствари могућност „либанизације” Сирије и исход сличан ономе у Ираку, а који се репризирао и у Египту: да један бруталан, али стабилан режим буде замењен политичким и секташким хаосом, из кога нема брзог излаза.

Слика постаје комплетна кад се томе придода да Асад није сам и да је удар на њега и атак на интересе Русије и Ирана, земље која је надомак своје атомске бомбе, што би САД и Израел да спрече по сваку цену.

Да у том троуглу ствари можда нису онакве како на први поглед изгледају, указује јучерашњи текст „Њујорк тајмса” који наговештава да се у позадини ратне реторике одржавају дискретни контакти Вашингтона и Техерана, у којима се испитују могућности да се спусти лопта, у обостраном интересу. То подразумева да Иран не одустане од подршке Сирији, али да се, такође и уз сагласност Русије, испослује да Асад оде, а да режим (који почива на владавини шиитских алавита у свим институцијама) остане, што би могао да буде компромис у којем ниједна страна не би све добила нити све изгубила.

Америка, уосталом, нема директних интереса у самој Сирији, сем што је она важан елеменат регионалне стабилности. То објашњава и чињеница на коју је јуче указао „Волстрит џорнал”: да ни после три месеца од објаве, ЦИА није почела да доставља оружје побуњеницима, наводно због „логистичких” проблема.

Главни проблем је у томе што у Сирији сада нема „добрих момака” у које би Америка инвестирала. И због тога се Обама сигурно каје што је пре годину дана поставио „црвену линију” коју данас не може да избрише.

-------------------------------------------------------------------------

Израелско-америчко тестирање ракете

Јерусалим – Израел је преузео одговорност за лансирање ракета у Средоземном мору које је јуче регистровао руски радарски систем за упозорење на ракетни напад, пошто су израелске војне власти саопштиле да су извеле заједничку ракетну пробу са САД, преноси Танјуг. Истовремено, неименовани портпарол америчке морнарице рекао је да поморске снаге САД нису испалиле ниједну ракету са бродова у Средоземном мору, пренео је Ројтерс.