Лет изнад знања

Просто је невероватно колико је страсти и пометње изазвала расправа о томе како на српском језику треба изговарати и писати име једне арапске авио-компаније! Итихад или Етихад – питање је сад.

Најжустрије се, и непримерено полемички, у размену мишљења о овом питању укључила студенткиња Катедре за српски језик Филолошког факултета Јелена Думић. У два наврата је довела у питање исправност ставова и стручно знање професора арапског језика са свог факултета, а конкретно објашњења проф. др Анђелке Митровић и њено залагање за усвајање облика Итихад.

При томе је испољила плаховитост објашњиву младошћу и самоувереност својствену недовољној обавештености о свим релевантним аспектима овог правописног питања, иако се, како каже, „детаљно распитала о свим битним информацијама“ (распитати се о информацијама на српском, језику који Ј. Д. студира, не звучи баш најелегантније).

„Распитивањем о информацијама” не може се, међутим, надоместити непознавање арапског језика, а и то знање би ваљда, уз познавање енглеског и уважавање језичких узуса у ваздушном саобраћају, требало да се узме у обзир у разговору о преношењу арапских речи у неки страни језик, па и српски.

Јер, ittihâd је арапска реч и њу, као апелатив, ниједан Арапин с нормалним језичким осећањем не може изговорити „етихад“. Кад испод имена авио-компаније написаног арапским писмом не би стајала и енглеска верзија ETIHAD, свако би га на арапском читао једино и искључиво „итихад“. Та реч, иначе, значи „јединство“, „савез“ и слично.

Крунски аргумент Ј. Д. да се она „и на енглеском и на арапском језику изговара етихад“ једноставно не стоји. Ittihâd се, као апелатив, реч општег значења, будући да није енглеска, на енглеском уопште не изговара, а на арапском гласи искључиво „итихад“.

Проблем који се ограничено и погрешно обавештеној Ј. Д. чини једноставан и који она, уз помоћ „мејла“ из емиратске авио-компаније и мишљења неколиких добронамерних дилетаната, а фасцинирана енглеским, као „lingua franca“, ломи преко колена, уз дељење лекција колегама арабистима, што јој је, изгледа, и најважније, није међутим нимало једноставан.

Још је чувени руски лингвиста Л. В. Шчерба тридесетих година прошлог века указао на то да постоје три категорије имена које се у односу на транскрипцију понашају различито: (1) апелативи, (2) географска имена и (3) имена и презимена људи, док је зналац ове проблематике Срђан Јанковић својевремено написао да „поред географских назива и имена људи постоји још једно гранично ономастичко подручје у коме срећемо називе различитог типа – називе новина, институција, творница, радних организација итд”.

Име емиратске авио-компаније припада овој категорији. Ако се реч ittihâd лексикализује као назив компаније и не посматра као апелатив, а онда још и пође од начина на који је написана латиницом и од претежног интернационалног изговарања тог облика, поготово у професионалном жаргону запослених у авио-саобраћају, онда се може прихватити и облик Етихад, али то више нема везе с нормом преношења арапских речи у српски језик на основу најближег фонетског еквивалента арапским гласовима.

То и јесте питање за наше компетентне језикословце и нормативисте и не могу га решавати они који пребрзо уче да би у ово време кључни аргументи могли бити светска доминација енглеског језика и начин на који нешто, ни крив ни дужан, изговара Александар Вучић. А ствар је уредника „Политике“ коме ће све отворити странице најстаријег дневног листа на Балкану.