Ко изгуби добитак, добије губитак

Председник Холдинг компаније „Симпо“ Драган Томић једноставно не признаје стварност. Ни бројке, које кажу да је врањска фабрика са 4,9 милијарди динара највећи активни порески дужник.

Фонду за развој дугује, према неким подацима, чак 17 милиона евра, комерцијалним банкама још око 40 милиона евра, а укупан минус „Симпа“, рачунајући и обавезе према добављачима, износи чак 200 милиона евра.

На све то Драган Томић одговара, попут Ота ван Грунфа, легендарног јунака из стрипа „Алан Форд“: ко изгуби добитак, добије губитак.

Из тог „Симпо – сна“ није га разбудио ни допис који је на његов сто, 20. јуна ове године, пристигао из Икее, у коме се наводи да шведска фабрика намештаја „више није заинтересована да купује тапациране гарнитуре за тржиште Русије од Симпа“ и „да би желела да покрене процедуру раскидања уговора“. Томића, ако је судити по интервјуу „Политици“, све то много не брине.

На основу најновијих догађаја можда би се могло закључити да је, упркос свему, у праву. Јер, без обзира на бурна реаговања већине привредника, „Симпу“ је Влада Србије одобрила бескаматни кредит како би измирио дуговања према држави. Треба ли се онда чудити кад, после свега, „председник Симпа“ изјави: „Платићемо све до последњег динара“!?

На овом примеру могу се уочити готово сви узроци привредног колапса у коме се Србија, за сада, безуспешно копрца. Ова фабрика је само једна од десетина сличних широм Србије, нерентабилних, у којима је државним парама, субвенцијама, гаранцијама, разним ослобађањима од плаћања пореза и доприноса, средствима из Фонда за развој, купован социјални мир.

Индиректно, то је потврдио и сам премијер Дачић који је у једној ТВ емисији, образлажући одлуку владе, изјавио да он „не брине о Драгану Томићу, већ о 5.000 радника Симпа“ који су, успут речено, традиционални гласачи његове партије.

О коме онда брине, поставља се питање, први потпредседник Александар Вучић? Он је, додуше, најпре подржао „нулту толеранцију“ према пореским дужницима, а онда мало ретерирао, ако је судити по већ споменутом закључку Владе Србије о одобравању бескаматног кредита „Симпу“.

Но, без обзира на кредит, Влада Србије није одустала од конверзије дуга у државно власништво. Споразумом са пословодством „Симпа“ предвиђено је одржавање скупштине акционара на којој би требало да буде верификовано претварање „Симпа“ из приватног у већинско државно предузеће.

Тај процес подразумева, барем према најавама, реструктурирање компаније и припреме за реприватизацију, односно налажење стратешког партнера. „Реструктурирање“ је заправо еуфемизам за пензионисање Томића и, између осталог, стављање катанца на све неперспективне целине унутар „Симпа“, што значи да ће без посла остати вероватно неколико хиљада људи, односно исто толико гласача.

И ту из економије долазимо до политике. Ко ће на себе преузети одговорност да саопшти овим радницима „Симпа“ да су од сутра на улици?

Да ли су Вучић или Дачић спремни на тај ризик тим пре што би, ако ова реконструисана влада остане при програмским циљевима, судбина „Симпа“ морала да задеси многе губиташе у Србији који немилице сваког дана гутају гомиле новца доводећи у питање исплату пензија, плата просветарима, лекарима или армији државних службеника?

Мислим да нећемо морати дуго да чекамо на разрешење ове дилеме. Тим пре јер избори, кажу, само што нису. Да ли ће их заиста и бити? Пратићемо шта ће се дешавати са „Симпом“ и добићемо, уверен сам, сасвим поуздан одговор.

Главни и одговорни уредник недељника „Врањске“