Ko izgubi dobitak, dobije gubitak

Predsednik Holding kompanije „Simpo“ Dragan Tomić jednostavno ne priznaje stvarnost. Ni brojke, koje kažu da je vranjska fabrika sa 4,9 milijardi dinara najveći aktivni poreski dužnik.

Fondu za razvoj duguje, prema nekim podacima, čak 17 miliona evra, komercijalnim bankama još oko 40 miliona evra, a ukupan minus „Simpa“, računajući i obaveze prema dobavljačima, iznosi čak 200 miliona evra.

Na sve to Dragan Tomić odgovara, poput Ota van Grunfa, legendarnog junaka iz stripa „Alan Ford“: ko izgubi dobitak, dobije gubitak.

Iz tog „Simpo – sna“ nije ga razbudio ni dopis koji je na njegov sto, 20. juna ove godine, pristigao iz Ikee, u kome se navodi da švedska fabrika nameštaja „više nije zainteresovana da kupuje tapacirane garniture za tržište Rusije od Simpa“ i „da bi želela da pokrene proceduru raskidanja ugovora“. Tomića, ako je suditi po intervjuu „Politici“, sve to mnogo ne brine.

Na osnovu najnovijih događaja možda bi se moglo zaključiti da je, uprkos svemu, u pravu. Jer, bez obzira na burna reagovanja većine privrednika, „Simpu“ je Vlada Srbije odobrila beskamatni kredit kako bi izmirio dugovanja prema državi. Treba li se onda čuditi kad, posle svega, „predsednik Simpa“ izjavi: „Platićemo sve do poslednjeg dinara“!?

Na ovom primeru mogu se uočiti gotovo svi uzroci privrednog kolapsa u kome se Srbija, za sada, bezuspešno koprca. Ova fabrika je samo jedna od desetina sličnih širom Srbije, nerentabilnih, u kojima je državnim parama, subvencijama, garancijama, raznim oslobađanjima od plaćanja poreza i doprinosa, sredstvima iz Fonda za razvoj, kupovan socijalni mir.

Indirektno, to je potvrdio i sam premijer Dačić koji je u jednoj TV emisiji, obrazlažući odluku vlade, izjavio da on „ne brine o Draganu Tomiću, već o 5.000 radnika Simpa“ koji su, usput rečeno, tradicionalni glasači njegove partije.

O kome onda brine, postavlja se pitanje, prvi potpredsednik Aleksandar Vučić? On je, doduše, najpre podržao „nultu toleranciju“ prema poreskim dužnicima, a onda malo reterirao, ako je suditi po već spomenutom zaključku Vlade Srbije o odobravanju beskamatnog kredita „Simpu“.

No, bez obzira na kredit, Vlada Srbije nije odustala od konverzije duga u državno vlasništvo. Sporazumom sa poslovodstvom „Simpa“ predviđeno je održavanje skupštine akcionara na kojoj bi trebalo da bude verifikovano pretvaranje „Simpa“ iz privatnog u većinsko državno preduzeće.

Taj proces podrazumeva, barem prema najavama, restrukturiranje kompanije i pripreme za reprivatizaciju, odnosno nalaženje strateškog partnera. „Restrukturiranje“ je zapravo eufemizam za penzionisanje Tomića i, između ostalog, stavljanje katanca na sve neperspektivne celine unutar „Simpa“, što znači da će bez posla ostati verovatno nekoliko hiljada ljudi, odnosno isto toliko glasača.

I tu iz ekonomije dolazimo do politike. Ko će na sebe preuzeti odgovornost da saopšti ovim radnicima „Simpa“ da su od sutra na ulici?

Da li su Vučić ili Dačić spremni na taj rizik tim pre što bi, ako ova rekonstruisana vlada ostane pri programskim ciljevima, sudbina „Simpa“ morala da zadesi mnoge gubitaše u Srbiji koji nemilice svakog dana gutaju gomile novca dovodeći u pitanje isplatu penzija, plata prosvetarima, lekarima ili armiji državnih službenika?

Mislim da nećemo morati dugo da čekamo na razrešenje ove dileme. Tim pre jer izbori, kažu, samo što nisu. Da li će ih zaista i biti? Pratićemo šta će se dešavati sa „Simpom“ i dobićemo, uveren sam, sasvim pouzdan odgovor.

Glavni i odgovorni urednik nedeljnika „Vranjske“