Џајић није више љут на мене

Миодраг Миле Кос (82) превасходно је истакнути спортски новинар, али и лепршави репортер, прецизни колумниста, жестоки критичар... Увек је имао само једну водиљу: истину по сваку цену. Написао је и пет књига, а најновија ("Пробуђена сећања") од јуче је у књижарама. У предговору за једну од претходних Миљан Миљанић је написао: "Ретки су новинари као Миле Кос који су кроз своје текстове храбро, понекад и дрско, пласирали и лични суд. Имао је читаоце који су га волели и оне који се с њим нису слагали. Међутим, успео је у свом послу да постигне нешто најтеже и најлепше – да га сви читају!"

Кад сте се заљубили у лопту?

Рођен сам у Београду, у Улици Светог Саве, па сам фудбал почео да играм на врачарском пропланку. Био сам голман. Играли смо против вршњака из других делова града и 1939, после једне такве утакмице, сада покојног Љубу Спајића, касније халфа Црвене звезде и репрезентације, и мене позвала је Југославија, тада један од најбољих клубова у земљи.

Како је било за време рата?

Ишао сам у гимназију и играо фудбал и за време окупације. Клуб је, на захтев Немаца, променио име, па је преименован у Спорт клуб 1913, по години свог оснивања. Поред такмичења у Београдској лиги ишли смо често на гостовања, најчешће у Банат. За награду смо добијали брашно, маст, месо... Зграда у којој су мој отац Мирко и мајка Мара имали продавницу штофа није порушена у бомбардовању 1941. и то нас је спасло, мада сам припомагао и ја оним што сам доносио после фудбалских утакмица. Редовно сам ишао и у позориште. Представе су игране од 17 ч због полицијског часа. Неке сам гледао безброј пута, а у салу смо улазили на "добро вече"...

Да ли су Немци долазили на Ваше утакмице?

Јесу и на утакмицама су се понашали коректно. Међутим, догађало се да нас отерају с тренинга кад су њихови војници хтели да играју велики рукомет. Тада смо морали да одемо са стадиона у најкраћем року, без туширања, а спорији су се облачили успут... За нас је навијао Драги Јовановић, министар полиције, а наш први голман Љуба Ловрић је био његов лични секретар. Захваљујући томе су сви чланови клуба зими добијали по метар дрва за огрев, што је био драгоцен поклон.

Како сте дочекали крај рата?

Већ за Ускрс 1944. савезници су жешће бомбардовали Београд и друге градове по Србији него Немци три године раније. Тукли су немачке положаје, али и српске куће... Затим је дошло ратно затишје... У септембру смо играли у Купу "Бранислава Нушића" по четворокружном систему. После тога је требало да се настави првенство. Међутим, ситуација је опет постала озбиљна... Енглеска влада је признала Народноослободилачку војску Југославије и краљ Петар је, наводно, позвао све јединице Драже Михаиловића да се прикључе Титу. Била је то велика драма. Неки четници су пришли партизанима, а неки нису. У Босни је тих спајања било више, у Србији много мање... Кад су Совјети прешли Дунав партизани су прешли Дрину... И нисмо их по добру запамтили...

Кога нисте по добру запамтили?

И једне и друге. Русе углавном због тога што су нападали девојке и жене, а партизане по томе што су одмах хтели да ставе на знање да је то револуција. Били су немилосрдни према истакнутим грађанима. Стрељали су 105 виђенијих Београђана. Хтели су да утерају народу страх у кости, јер су веровали да је Србија прочетничка... Одмах смо сазнали да постоји Озна – Одељење за заштиту народа...

Како сте се снашли у тој ситуацији?

Имао сам само 19 година и одмах су ме мобилисали. Био сам с Рајком Митићем у инжењерској бригади. Хтели смо да останемо при врховном штабу да не бисмо ишли на Сремски фронт. Међутим, неки војник из наше јединице је просуо чај зато што није био заслађен. Један официр је реаговао жестоко помињући њихову борбу у шумама "и без чаја и без шећера", па смо по хитном поступку послати на Сремски фронт! Извукао се само Рајко Митић...

Како сте то преживели?

Уз много ужаса, среће и ово памети што имам. Мобилисан сам 8. новембра 1944, а демобилисан тек 6. јануара 1946. Било је добро што сам писмен, па су ме задужили да правим базу података о свему што је заробљено од Немаца и усташа: камионима, мотоциклима, бензину... На том сулудом фронту, на коме су нас неуки герилци водили у отворене нападе на искусне немачке војнике, гинуло се из чистог хира оних који су нас ту упутили. Не могу да кажем да сам био под опсесијом смрти, али био сам убеђен да су нас партизани послали на тај фронт да бисмо – изгинули.

Шта нудите као доказ?

Уопште није било резона за такво ратовање, јер је совјетски маршал Толбухин јавно рекао да  ће с тенковима прећи Срем за један дан! Али, Броз је, из само њему познатих разлога, исто тако јавно казао да наша војска мора сама да пробије Сремски фронт... И успели смо уз огромне жртве. Младост смо оставили у Срему. Кад смо ушли у Загреб видео сам блештав, умивен град с раскошним излозима пуним робе из Швајцарске. Хрвати нису знали за рат... Београд сам оставио у мраку, рушевинама и с љутим ловцима на неке људе... У Загребу сам тада, у мају 1945, срео хрватске фудбалере који су се, у кратким панталонама, враћали са Саве. Лехнер, који је до рата играо за БСК, поздравио ме речима: "У, како си ти порастао, па ти си војник."... Био је мај 1945...

Кад сте се вратили фудбалу?

У пролеће 1946. Слободан Ћосић, легендарни секретар Црвене звезде, позвао ме у свој клуб. Прихватио сам позив, али тада је у Београд дошао и Срђан Мркушић, па сам прешао у Металац, затим у Динамо из Панчева, Пролетер из Зрењанина с којим сам ушао у велику Другу лигу у којој су играли Загреб, Ријека, Олимпија, Работнички, Шибеник... Против Борца ми 1952. у Бањалуци сломе ребро, па сам одлучио да напустим фудбал.

На коју страну сте тада кренули?

У истом смеру на два колосека. Спојио сам две моје највеће професионалне љубави: посао фудбалског стручњака и новинарство. Девет година сам био тренер у ОФК Београду, Партизану, солунском ПАОК-у, зеничком Челику, репрезентацији, а радио сам и у тренерској организацији. И никад нисам био отпуштен!.. Био сам новинар "Фудбала", главни уредник "Партизановог весника", коментатор НИН-а, писао сам за  "Слободну Далмацију", а најдуже сам био репортер "Илустроване Политике".

Колику важност придајете новцу?

Ништа у животу нисам радио по сваку цену. Тај однос имам и према новцу, који нам је, наравно, свима потребан. У тренерском послу је неупоредово већи него у новинарству. Као шеф стручног штаба Челика из Зенице имао сам много већу плату од Станка Томића, генералног директора металуршког гиганта... Ипак,  оставио сам посао тренера кад сам осетио да ме то ломи. Окренуо сам се новинарству у коме и данас уживам.  

Кога сте, као новинар, највише наљутили?

Драгана Џајића. Главни уредник НИН-а Фране Барбијери ми је тражио озбиљну рубрику, која ће имати велики одјек. Требало је да оспорим неку спортску звезду. Одлучио сам да то буде Џајић. Много сам га волео као играча, уживао сам у његовим бравурама, али сам истовремено био киван на њега што је мало тренирао, што никад није био физички спреман... И написао сам да је Џајић светски таленат, али није светски играч... По обдарености му је било место уз Чарлтона, Пелеа, Бекенбауера, али не и по обиму обављеног посла...  И толико се наљутио да је дуго пролазио поред мене као да се не познајемо. А писао сам у међувремену о њему и све најлепше... Једног дана ми је пришао у Милану, загрлио ме и рекао: "Бата Миле, извините, нисам после оног текста у НИН-у био у праву"... 

Зашто сте књигу "Пробуђена сећања" посветили породици?

С Вером имам сина Предрага (49), програмера, који са својом супругом Александром има Растка (19) и Софију (16) и живе у Атланти. Чујемо се сваки дан, али ми много недостају.  

Чему се још надате?

Не размишљам тако. Не бојим се смрти, али се плашим болести... Човек у мојим годинама нема право на личну наду. Једино желим да сви у мојој породици буду здрави и успешни, да живе у слози и љубави, а мислим да је наш син то понео из породице.

Докле ћете да радите?

Пензионисан сам 1990. у "Илустрованој Политици", али сам још девет година радио у истој редакцији као хонорарни сарадник. После тога ме је ангажовао Драгиша Ковачевић на својој телевизији "СОС канал" у којој водим емисију "Сведоци историје"... Радим, јер знам да кад престане да се бави својим послом новинар брзо увене као цвет без воде. Како су се године низале све сам чешће мислио о томе као о "страшном суду". Носим и даље у себи Андрићеву мисао да је рад "највећа људска срећа". Зато и даље радим...