Студенти – од атеиста до верника

Пратећи религијску ситуацију у Србији и резимирајући налазе многобројних емпиријских истраживања од краја осамдесетих година прошлог века до данашњих дана, могли бисмо закључити да су се у том периоду десиле религијске промене у смеру десекуларизације српског друштва.

У прилог томе иду и резултати анкетног истраживања религијских, моралних и социополитичких вредности студената. Истраживање је током маја ове године на репрезентативном узорку студентске популације у Србији спровео Центар за религијске студије Института за филозофију и друштвену теорију из Београда у партнерству са Конрад Аденауер фондацијом из Београда и Центром за европске студије из Брисела. Анкетно истраживање је обухватило 1.058 студената са свих државних и једног броја приватних универзитета, а у овом тексту износим прелиминарне резултате у вези са религиозношћу студената.

Омладина, a студентска посебно, у овом случају представљају лакмус папир религијских промена у Србији: осамдесетих година прошлог века млади и студенти су били једна од најатеизованијих друштвених група. Ретка истраживања религиозности у Србији, у периоду седамдесетих и осамдесетих година прошлог века показују да су били религиозни у интервалу од 3 до 11 одсто испитаника у узорку. Данашња ситуација је потпуно супротна, тако да се можда може говорити о процесу контрасекуларизације омладинске популације.

Имајући на уму методолошке недостатке анкетних истраживања религиозности и сву опрезност у тумачењу искуствених података, компарација резултата савремених са ранијим истраживања ипак наводи на закључак о десекуларизацији друштва: декларативно, студентска популација у Србији има развијен висок ниво религиозне свести и релативно висок ниво религијских веровања: конфесионално се данас опредељује 86 одсто испитаних студената, од тога 79 одсто у термину православне конфесије; религиозну самодекларацију исказује око 69 процената испитаних студената, и то премоћном већином као верници традиционалних конфесија, а само два одсто у термину религиозности у духу савремених религијских праваца и 11 одсто без конфесије; у Бога верује 53 одсто студената и још 24 процента верује у неку вишу силу, дух, енергију. У Исуса Христа верује 67 процената, у васкрсење скоро половина испитаника (48 одсто), а у рај и пакао око 43 процента.

Слично наведеним подацима, висок је и ниво декларисане традиционалне везаности студената за религију и цркву: крштено је око 80 одсто испитаних студената, веће верске празнике редовно слави њих 77 одсто. Кад говоримо о учествовању студената у сржним религијским обредима, слика је нешто другачија, али опет показује религијску промену у односу на период социјализма: током седме и осме деценије прошлог века студенти су (статистички) инцидентно учествовали у религијским обредима као што су присуство литургији, молитва у цркви, причешће, постови пред велике црквене празнике. Данас је слика нешто измењена иако још далеко од редовног испуњавања ових верских дужности: на литургију редовно одлази девет одсто студената и још 36 одсто понекад, причешћује се редовно 11 процената и још 37 одсто понекад, пости редовно пред веће црквене празнике 26, а понекад 38 одсто, редовно се исповеда шест, понекад 16 одсто испитаних, док 32 процента бар једном месечно пређе праг своје цркве.

Повећање религиозности и повећана ионако већ високо изражена спремност идентификовања становништва у конфесионалним терминима почетком деведесетих година прошлог века у најближој је повезаности са ширим друштвеним, дакле, еминентно нерелигијским процесима као што су процеси урушавања социјализма као друштвеног система, вредносна деконструкција и територијална и национална хомогенизација у време растакања јединствене државе и стварања посебних националних држава.

Током деведесетих и у првој деценији новог века, традиционалан однос према религији и цркви, који је и раније био најмање проблематичан, још се више проширио тако да је данас изразито премоћна већина становника у Србији традиционално повезана са религијом и црквом. Декларативна темељна религијска веровања православља су такође ревитализована и то тим више што се налазе даље од есхатолошког карактера.

У контексту тако описаних религијских промена слика типичног верника данас готово се битноразликује од слике типичног верникаод пре тридесет и више година. Некада је типични верник био са села, женског пола, пољопривредник или радник, нижег образовања, припадник најстарије генерације, припадник социјално маргинализованог и депривилегованог друштвеног слоја. Данас је традиционални верник не само из руралне него и из урбане средине, припадник како старије тако и најмлађе генерације, како женског тако и мушког пола, како са нижим тако и са вишим образовањем. У промењеној слици типичног верника кристализују се сви релевантни елементи социолошке анализе кардиналних социјалних и религијских промена у српском друштву. При томе треба, у тако промењеној религијској ситуацији, посебно нагласити промене друштвене значајности и (зло)употребе религије, цркве и религиозности, сада као афирмативних друштвених институција и вредности.

Виши научни сарадник Центра за религијске студије Института за филозофију и друштвену теорију