Опсована амнестија

Вашингтон, јуна – Лу Добс све је црвенији и љући када после подне са Си-Ен-Ена у свакодневној емисији "Разбијене границе" разматра последице по "легалну Америку" услед најезде "илегалних туђинаца". Овај времешни новинар са значком америчке заставе на реверу сакоа (носи је од 11. септембра када су многи постали непоправљиви патриоти) убеђен је да Латиноси који илегално прелазе границу и за мале паре (седам долара на сат, а можда и нешто мање) изграђују Америку, беру воће, пакују рибу, преносе намештај, чисте улице и куће, чувају децу и старце…, угрожавају стандард средњој класи и својом конкуренцијом смањују дневнице "легалним Американцима".

Дванаест милиона радника без папира све наде полаже у нови закон о имиграцији, којим се заправо предлаже да они компликованом и скупом процедуром стекну легални статус у Америци, јер би њихова масовна депортација изазвала глобалну буку И бес, што би још више штетило имиџу светске суперсиле.

При том, ко би Америци чистио улице, чувао остареле, стражарио пред гаражама, зготовљавао брзе ручкове, прао судове… и све то без речи енглеског. Цела Америка умива се и мирише на шпанском језику.

Но, како ствари сада стоје, нови закон о имиграцији биће једина домаћа тема на којој заједно у Конгресу ради већина демократа и већина републиканаца, на челу са иначе непомирљивим Тексашанином Џорџом Бушом. Само они најрадикалнији, како их овде оцењују, противе се овој својеврсној опроштајници грехова учињених ипак на обострану корист.

Један од најгласнијих и најљућих бораца против "амнестије" је Лу Добс. Недавно је киптео од беса када је чуо америчку химну препевану на шпански језик. Упозорава да ће ускоро демографски закони у Калифорнији, Аризони , Новом Мексику и Тексасу учинити да се ова територија "отцепи" од Америке и врати Мексиканцима.

С друге стране, новим законом се предлаже да се успостави категорија привремених радних виза за послове које Американци избегавају. По тој одредби, страни радници имали би право да три пута узастопно остану по две године у Америци, с тим што између сваког двогодишњег периода морају да направе паузу од по годину дана у својој земљи. Тренутно се у Конгресу бије битка око броја таквих привремених радника: између сто и двеста хиљада годишње. Противници овог закона истичу да би се тако после само шест година, а можда и раније, опет створио проблем масовног боравка без папира.

Уз ову врућу дебату, наравно, провукло се огромно поскупљење административних услуга за имигранте. Молба за дупликат зелене карте уместо 190 од 30. јула коштаће 370 долара, за промену статуса поскупљује са 160, на 320, за визу неког од чланова породице са 190 на 355… итд. О свим поскупљењима Агенције за имиграцију, у детаље извештава "Вашингтон хиспаник", један од многих дневних бесплатних листова на шпанском језику у региону америчке престонице. 

Иако су трошкови за бирократску процедуру ка наговештеној амнестији драстично нарасли, док дневнице остају ниске, имигранти не жале ни паре ни труд како би дошли до тако дуго сањаног документа у "обећаној земљи".

У међувремену у јавности се разматрају значење и импликације речи "амнестија" за коју правдољубиви Лу Добс тврди да у неравноправан положај ставља оне који су се понашали по закону и узалудно чекали на визу у километарским редовима да би на крају били одбијени.

Тачно је да некажњавање оспорава законски поредак и нашу колективну свест о фер-плеју, пише либерални коментатор "Лос Анђелес тајмса" Грегори Родригез, кога сматрају врхунским стручњаком за питање имиграције, расе и националног идентитета. Ипак, сама идеја о амнестији  претпоставља да "сваки закон има своја ограничења и примењује се кад социјални интереси или друге вредности намећу шире поимање правде и већу друштвену кохезију". Питајте уосталом ћурке које председник сваке године пред Дан захвалности спасава гиљотине како се осећају, предлаже Родригез алудирајући на традиционални амерички празник када се по правилу једе ћуретина и када председник користи своја овлашћења да помилује пар птица.

Сви ми Американци потичемо од паса луталица који су, ишутирани из свих других земаља, нашли уточиште у Америци, додаје други проимигрантски новинар. Нема, по њему, вернијег бића од оног које најзад после толико омаловажавања добије свој дом, своју отаџбину. Ретко ко се у овом тренутку још сећа да осим Латиноса у Америку поред Кинеза, масовно улазе Руси, Пољаци, Украјинци, Литванци и сви држављани из земаља некадашње братске Југославије. Ту су и Етиопљани, Ирачани и Иранци Индијци, Сиријци и многобројни имигранти из црне Африке.

Многи од њих уђу у Америку легално, али свој боравак настављају у илегали. На овај или онај начин, сви они се надају да ће им нови прописи омогућити да лакше изађу из лавиринта бирократије имиграционих правила и да већ једном постану Американци. Оно што неки од домаћина зову амнестијом, за њих је само легализација постојећег стања, признавање њиховог досадашњег рада и улажење у фер такмичење за што већом зарадом.

-----------------------------------------------------------

Азил по различитим аршинима

Вашингтон, јуна - Нисам хтела да тражим азил јер нисам имала написмено да сам отпуштена са посла, па сам се уместо тога удала, рекла нам је једна вешта Београђанка која је у време бомбардовања дошла у посету родитељима свог дечка и сада као разведена Американка живи и ради у Вашингтону.

Како показује најновије истраживање  рађено у Америци, одлука о томе да ли ће неком странцу бити одобрен захтев за азил или не, највише зависи од тога којем  од 54 судова за имиграциона питања је његов случај допао.

Истраживањем је проучено 140.000 судских одлука о азилу, а несуђени азиланти долазили су из 15 земаља са највећим бројем захтева, међу којима су Кина, Хаити, Колумбија, Албанија и Русија.

Слични случајеви различито су третирани у различитим судовима. Један од најупадљивијих раскорака уочава се код грађана Колумбије који су уточиште од насиља и прогона потражили у САД. Грађани Колумбије имали су прошле године 88 одсто шансе код једног судије у суду на Флориди да се њихов захтев реши повољно. Али код другог судије истог суда та шанса им је била минимална: свега шест одсто Колумбијаца је код њега добило дозволу за азил.

Истраживање које су радили професори права са Џорџтаун универзитета показало је да претрпани имиграциони судови, без икаквог критеријума, одређују судбину политичких имиграната. Очекује се да ће се ствари додатно погоршати када на снагу ступи компликовани нови закон о имиграцији. Судови ће тада бити додатно затрпани гомилама нових предмета. Они се иначе сматрају кичмом целокупног имиграционог система у САД.

Аутори студије сматрају да би судови широм Америке морали да буду уједначенији у критеријумима за азил, поготово када су подносиоци захтева из  "земаља као што су Колумбија или Кина, где је политичко насиље општепозната чињеница".

Право да поднесе молбу за азил има сваки странац који се нађе у САД а сматра да је прогоњен у својој земљи из политичких или религиозних предрасуда. Судије се постављају по одлуци из Вашингтона, па се подразумева да ће пресуде о азилу зависити и од спољне политике САД. Азил су својевремено стекли многи Албанци са Косова, док Србима из Босне и дан-данас испитују наводе у документима за настањивање у САД.

-----------------------------------------------------------

Савети за сналажење у Америци

Вашингтон, јуна - Вашингтон је званично протестовао  када је мексичка влада издала пре две године "Водич за прелазак границе" у коме саветује оне који су се упутили на овај ризични пут како да избегну "црне тачке" и да преброде највеће препреке. Милиони илегалаца у САД, међутим, могу да прочитају на свом или енглеском језику, хиљаде савета и обавештења о томе како да се снађу и избегну полицијске замке. Најразрађенији су листови на шпанском у којима се рекламирају адвокати "за развод и поновно ступање у брак" или начини да се и без докумената пошаљу паре у родни крај. Ту су и информативни чланци о рацијама  и депортацији илегалаца. Или локалне вести о школама у којима се чак и рођени Американци уписују у одељења на шпанском језику.

Чак и "Њујорк тајмс" има специјализовану новинарку која одговара преко Интернета на бројна питања илегалних дошљака. Џулија Престон тако је на пример умирила илегалце који без икаквог здравственог осигурања страхују да се теже не разболе:

"Разговарала сам са администрацијом разних болница како бих нешто више сазнала о овоме. Они сматрају да су илегални имигранти у истој ситуацији као и милиони Американаца који немају здравствено осигурање. Мада, како истичу, илегалци се много теже одлучују да користе јавни здравствени сервис, него неосигурани Американци. По федералном закону, међутим, свако ко је у животној опасности може да оде у ургентни центар и тамо су дужни да му укажу помоћ, без обзира на илегални или легални статус, или финансијске могућности. Касније, кад се пацијент опорави, испоставиће му се рачун који може да отплаћује на кредит. Болнице, међутим, имају и своје фондове, за хитне случајеве без финансијских могућности. Једна болница у јужној Калифорнији морала је да буде затворена зато што је банкротирала лечећи неосигуране Американце и илегалне имигранте…"