Одело открива човека

Чим отопли и замиришу липе, на београдским улицама почиње парада свакојаких летњих одевних новотарија. Углавном женских. Мангупи би у жаргону рекли: "Пук’о акваријум". По изгледу домаће младежи види се да смо слободно друштво. Девојке с обнаженим стомацима и деколтираним мајичицама; код оба пола превладавају фармерице; отмена одела пословних људи ("јапија") и костими њихових колегиница; безобразни "минићи" и шарене "бермуда" панталонице; качкети, шешири, украсни детаљи као што су огрлице, перлице, наруквице, наочари за сунце, тетоваже или минђуше и "пирсинг" науснице и наноснице; смеса заборављених модних "трендова" и најновијих изума светске модне индустрије. Ретко ко ће на улицу изаћи "дрљав", прљав, без обазирања на то шта ће "свет" о њему мислити.

Одевање је пре много векова престало да буде пука заштита од климатских утицаја и постало начин преношења порука: оно сам шта носим, другачији, мање или више креативан и обавештен о моди, богат или сиромашан, имам или немам укуса, баш-ме-брига, одело не чини човека... Иначе, годишње се у свету прода четири милијарде комада робе за одевање. Модна индустрија преко медија уверава потрошаче да баш одећа, украси и мириси чине човека достојним пажње и угледа. Томе се није приклонио само још понеки мислилац, усамљеник или сиромах. 

Први поглед је веома важан у сваком сусрету. Другачији утисак ће оставити иста жена одевена у испарану џак-хаљину или "скоцкана" у савршен склад одевних предмета и украса. Заједнички именитељ одговора већине саговорника на тему чини ли одело човека гласи: "Окрива га". Говорили су и о томе како се облачи "наш свет", али и одговорили на питање: "Шта је највећи изум у историји одевања?"

Весна Мандић, директорка модне агенције "Фабрика" потврђује да је улога модне индустрије у глобалним размерама – огромна.

"Свако живо биће има потребу да изгледа лепо или лепше, него што заиста јесте. Београђани, генерално имају стила, мада је утицај ’квазикултуре’ и разних медија последњих петнаестак година учинио своје. Ипак, полако се мења набоље. Код нас је веома мало савршено одевених људи. Грозно је одевен онај ко носи лепе ствари које га не чине лепим. Обућа је највећи изум..."

Злата Петковић, драмска уметница, важи за "породичну" глумицу, јер се допада и деци и старијима. Она је изузетак од правила да познате, јавне личности посвећују много пажње облачењу. То не значи да је неукусно одевена, напротив – не одступа од свог укуса понета модним "врисковима". Мада, понеки детаљ из "тренда" прихвати, под условом да јој сасвим одговара. Док говори о облачењу одевена је у црвену тунику, фармерке и сандале.

"Неоптерећена сам гардеробом. Волим апа-драпа моду. Мало шљампаво, опуштено. Фармерке су, без пардона, највећи изум у одевању. Практичне, свима доступне. Држала сам у руци фармерке од хиљаду евра за које можеш купити три пристојне вечерње хаљине. Али имаш и фармерке од хиљаду динара које се не разликују много од оних скупих, само што им се не види фирма. За свечане прилике користим малу, црну ’коктел хаљину’, сведену, глат варијанту ’за сва времена’. Како је рекао Јован Ристић, редитељ: ’Обуци за промену нешто весело црно’. Може да се носи тридесет година у истим приликама. Наши људи су коректно обучени, али има и претеривања. Голи стомаци, продужене бермуде, минићи на лоше грађеним особама. Питам се – имају ли огледало? У овом нашем ‘продуженом тренутку’ све је модерно и дозвољено. Високе танке штикле, платформе, равне балетанке. Срећа да не постоји само један тренд, тако да људи могу да бирају. Естетика се стиче у породици. Мало ко има стилисту. Или имитираш или си контра, а то је бунт... Мислим да је у реду то што постоје правила облачења у неким пословним зградама. Али нема ништа горе од неких појава на ТВ. Дамица носи три броја мању хаљину (сукњу) и не уме да је изнесе. Стално је повлачи надоле. Осећа се грозоморно. Када она стоји пред огледалом и не дише, тада је све у реду с хаљином. Али када изађе пред камеру и почне да врцка, или седне, сукњица претесна, пале бретеле, види се оно што и није баш пристојно. Оне мисле – камера не види. А камера има четворо очију. У позоришту сам волела да играм у салонским комадима са стилским костимима. Глумица која не уме да хода или седи, тешко прихвата костим. Сценски покрет се учи и стиче. Признали то или не, гардероба ипак чини човека. Пре ће неко да ти посвети пажњу ако си одевен ‘фенси’, него ако носиш одећу са бувљака. Има дама скоцканих за свако доба дана. Моја пријатељица Биљана Ристић, рецимо, дотерана је и када пијемо јутарњу кафу. Њој све то добро стоји, јер уме да изабере и да носи."

Драган Шовљански, етнолог сматра да је гардероба велико складиште непотребних ствари које треба носити током године. Моду диктирају покретне слике. Патике, ако су добре, највећи су изум у историји одевања. Савршено одевена особа у српским условима, данас, може обући шта год хоће..."

Шта обући сутра, питање је сад.