Царство беде и луксуза

Од нашег специјалног извештача

Мумбаj – Индија је учинила много да разбије стереотипе по којима сви путују на слоновима излоканим друмовима дуж којих седе јуродиви мистици и укротитељи кобри, а сви говоре попут Апуа из чувене серије „Симпсонови”.

Неке ствари – драматични контрасти земље од 1,2 милијарде становника – остале су неизмењене. Нигде се то више не види него у овом људском мравињаку од 20 милиона људи.

У граду за који тврде да по квадратном километру има више милијардера него на Менхетну, богатство је разметљиво, бахато, сурово и надмено. Сиромаштво је кужно, болно, прљаво, трагично.

Бадрија Прасада (51) налазим како седи на асури на тротоару испред болнице Тата. Поред, са крвавом газом коју открива сари, лежи његова супруга Гита Баи, 44. Дошли су из једног околног села пре четири месеца када је она оперисана од рака у стомаку. Третман у болници је бесплатан, али не могу да обезбеде смештај.

„Доктор нам је рекао да морамо редовно на контролу, а како немам пара да често путујемо за Мумбај, решили смо да овде останемо”, каже Бадри. „Схватили смо да је мало места за сиромашне. Има једно које даје склониште и храну за 10 рупија (1,5 долар) дневно, али увек је пуно и морамо дуго да стојимо у реду. Овај плочник плаћам три рупије на дан.”

На пола сата вожње одатле је Анталија хаус, резиденција Мукеша Амбанија, једног од најбогатијих Индуса. Он, супруга, двоје деце и његова мајка живе у згради од – 27 спратова! Простор попуњава и 600 слуга и слушкиња, али ту не станују. Паркови, водопади, базени, биоскопска сала. Један спрат је зоолошки врт.

Док ужурбани гуруи финансија и махараџе ИТ индустрије чекају отварање берзе у Токију и прву Кристијеву аукцију уметнина, доњи средњи сталеж рано ујутру излази у паркове на заједничку јога терапију – смехом.

Првима се живот осмехнуо, али на лицу им се види брига о профиту, акцијама и увећавању богатства. Другима материјални живот није поклонио срећу, па лековити смех налазе у вежбама духовности.

Познат под именом Бомбај до 1995, када су га хинду националисти преименовали у Мумбај, овај град је гигантски симбол контраста. Захваљујући локалном закону о земљишној реформи, преплићу се животи најсиромашнијих и најбогатијих.

Одмах уз не претерано луксузне зграде са погледом на Индијски океан, у којима квадрат кошта 20.000–40.000 долара, у склепаним уџерицама и псима луталицама обитавају породице баштована, кувара, шофера, собарица, „аја” – жена чији је посао да бдију да се деца богатих ноћу не откривају.

Могули бизниса пролазе колима поред јежева постављених по улицама због тероризма. Фенси барови су одмах уз чаџавер чајџинице, жене замотане у сарије купују поред девојчица са колеџа обучених по последњој западној моди.

За богате, највећи град Индије је место снова, космополитско финансијско средиште земље чији су симболи пословни небодери што блеште после монсунске кише, луксузни хотел „Таџ Махал” из 1903, Боливуд – поносни одговор Холивуду, радње, ресторани и барови као пренети из монденских квартова европских престоница.

Већина највећих индијских пословних фирми, као и мултинационалних компанија попут „АТ&Т”, „Џенерал моторса” или „Шела” има представништва у Мумбају. Са две највеће берзе, град је финансијски центар Индије: национална банка, Мерил Линч, Голдман Сакс, ЈП Морган, Барклејс, Дојче банка.

Такав Мумбај постао је магнет Индусима који траже бољи живот, 100–300 породица улази сваког дана углавном из државе Махараштра, али град се најчешће претвара у масовну гробницу снова оних који заврше у изузетном сиромаштву, проституцији или организованом криминалу.

Империјални торњеви су највише зграде у Индији чије ракетне форме урањају у магличасто небо. Али, треба погледати торњеве из Фокланд Роуда, дијагоналне улице која се завршава тик пред кулама.

Фокланд Роуд је синоним за проституцију, познат као кавез у коме је смештена женска роба. Овде услуге нуде и за један долар. На другом крају, у Империјалним торњевима, пентахаус кошта 20 милиона долара.

Како уклопити 700 милиона сиромашних Индије, аскетизам хинду мистика и муслиманских суфија са раскалашним клубовима Мумбаја у којима су после осам година забране поново провокативно заиграле плесачице, а троше се само најскупљи шампањац „кристал” и вотка „балуга”?

Колико је тешко разумети земљу са више од 800 милиона претплатника мобилне телефоније и 600 милиона оних који немају тоалет у кући. У којој се сваког јутра са улица овог града покупи на десетине умрлих.

Како докучити бруталности кастинског система који се упркос званичној забрани жилаво држи: једна жена из најниже касте хариџана недавно је настрадала зато што је сенком додирнула сенку жене из највише, не обавезно најбогатије, касте брамана. Како помирити холивудски каприциозне диве Боливуда и пословне бизнис жене у „Диоровом” костимима и неписмену женску сиротињу (35 одсто) – од којих је на сваких 20 минута једна силована.

Индија је земља са космичким амбицијама, али живи у складу са „ђотишом”, традиционалним хинду системом астрономије и астрологије. Због противљења Хиндуса, држава Махараштра једва је забранила црну магију. Активиста који се за то залагао ових дана је убијен.

Где год се окренете готово нереалне разлике. Матаб Кан (39) од 1991. пере веш у Доби Гарту, вероватно највећој вешерници на свету: кроз 800 базена дневно прође најмање 1.000 комада одеће која стиже из радњи по граду. Ослања се на Алакшми, хинду богињу сиротиње.

„Радим седам дана недељно, ујутру од четири до поноћи. Овде спавам”, показује на малу нишу у оближњем зиду. „Може да се заради и 4.000 рупија. Довољно за мене, жену и три сина.”

У шопинг-молу „Атрија” продају се „ролс-ројси” и „Дукатијеви” мотори, глобални брендови свих врста. Одмах иза, гипсани зид излепљен огласима луксузних производа прикрива гомилу смрдљивог ђубрета које надлећу ројеви мува. У имућном насељу Варден роуд блеште златаре и излози са ђелато сладоледом. У расхлађеним продавницама цене су фиксне, а кредитне картице се прихватају.

Девет километара ка северу, у Дарави, можда највећем светском сламу са 600.000 људи збијених испод заштитне плаве пластике, тешко је наћи неког ко успе да заради више од 100 долара месечно. Ту се у „кирана” радњама, малим упљуваним бакалницама, уз ценкање купује јевтина роба, у кешу.

Сиротињски сламови прете да промене пејзаж и затамне сјај намењен пробраној елити. Светска банка предвиђа да ће 2025. чак 22,5 милиона људи таворити по кужним насељима по којима данас живи половина становништва толико згуснуто да у неким деловима и 50.000 људи живи на једном квадратном километру.

Живети овде није само преживљавање, већ и саобраћај епских димензија и заглушујуће буке: охоли аутобуси и камиони, оронули индијски „амби” и стари „Фијатови” таксији, попут црних буба из хорор филмова агресивне моторне рикше на три точка, фанатични мотоциклисти, суицидни бициклисти…

Како „Махараџа експрес”, луксузни воз у коме дан вожње кошта најмање 800 долара, помирити са композицијама које по крововима носе гроздове људи? „Бентлије” и „мерцедесе” са рикшама на људски погон?

Мумбај живи у тој чудној симбиози пребогатих и бескрајне сиротиње. Узбудљиво, хаотично, нападно, заглушујуће, а ипак у неком складу најкосмополитскијег места на Потконтиненту. И, тврде, најпрљавијег мегаполиса света.

Гурају ми, да купим, „тотку”, завежљај једног лимуна и седам зелених љутих папричица: доноси срећу, уколико се мења сваког петка. Купујем срећу орочену на недељу дана.
Мумбај није град. Он је стање духа.