Неуспео излет у Русију

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Обама се вратио са дводневног самита у Санкт Петербургу такорећи празног кофера: општи закључак овдашњих медија је да није успео да обезбеди међународну подршку за интервенцију у Сирији и кажњавање режима Башара Асада за употребу хемијског оружја против сопственог народа.

Сада му предстоји убеђивање Американаца: у уторак ће, у обраћању нацији, по први пут лично изнети аргументе за интервенцију према којој је скептична не само већина обичних грађана, него, како ствари стоје, и већина њихових изабраних представника у Конгресу.

Нова теза коју је у међувременупустио у оптицај јесте да није реч само о Сирији, него и о бдудућим међународним конфликтима и америчкој улози у свету: ко ће, ако не САД, да прискочи у помоћ некој земљи у којој се збива хуманитарна трагедија, у околностима када, из многих политичких разлога, савезници и други нису вољни да у томе учествују?

Обама је признао да му у том погледу предстоји ”дизање тешког терета”. Истраживања јавног мњења показују упаљиво одсуство ентузијазма за сиријску операцију, а ”покрет отпора” приметно расте и у Конгресу, тако да се у овом моменту прогнозира да председник неће добити подршку за интервенцију коју је сам затражио.

Он се међутим још није изјаснио шта ће да уради у случају да одговор Конгреса буде негатива. Као врховни командант он може да изда наређење за бомбардовање Сирије и без тога, али је очигледно да се нада – да још има наде да ће добити зелено светло са Капитол хила.

Обраћање нацији у уторак зато ће бити кључни моменат у америчкој интерној дебати, с обзиром да су досад аргументе за интервенцију износили само његови кључни сарадници из тима за националну безбедност: шеф дипломатије Џон Кери, секретар за одбрану Чак Хејгел и начелник Здруженог генералштаба оружаних снага генерал Мартин Демпси.

Да је излет у Русију био неуспешан, види се и по овдашњим оценама да Обама није успео у главном циљу: да међу учесницима самита изолује Путина. Штав више, руски председник сматра да је он победник у овом дуелу, јер се већина међу двадесеторицом изјаснила против интервенције.

Амeричка страна ово оспорава, позивајући се на саопштење које је испословала Обамина саветница за националну безбедност Сузан Рајс, а које је потписало 11 учесника самита. У њему се износи подршка ”напорима које предузимају САД и друге земље да се оснажи забрана примене хемијског оружја”, али се међутим не даје експлицитна подршка интервенцији.

Вашингтон у међувремену улаже додатне напоре да преобрати скептичне савезнике: Џон Кери је посетом Литванији започео серију сусрета са европским и арапским лидерима, у којима од њих тражи експлицитнију осуду Асада и подршку за војну акцију против њега.

Амерички аналитичари констатују и упадљиву уздржаност доминантне европске силе, Немачке, овим поводом. У изјавама из Берлина се додуше помиње да режим мора да буде кажњен ако се докаже да је прекршио забрану употребе бојних отрова, али у исто време ставља до знања да Немачка у томе неће учестовати.

Немачка позиција у том погледу олакшана је и одбијањем британског парламента да одобри интервенцију, док је једини савезник, француски председник Франсоа Оланд, задржао одступницу, јер ће се о овоме изјашњавати и његови законодавци.

Све у свему, Сирија је постала највећи спољнополитички изазов досадашњег Обаминог председниковања. Рекло би се да по први пут свет не верује Америци, док Американци, поучени горким искуством Ирака, не верују Обами.