Прича о Сребреници штети БиХ

Од нашег дописника

Сарајево –  „Упркос залагању Запада, Босна и Херцеговина није обједињена као држава, а приче и расправе о Сребреници могу само да продубе раздор између Федерације БиХ и успешније Републике Српске”, тврди амерички стручњак за Балкан Стивен Мајер. У ауторском тексту за агенцију Срна, под насловом „Темељи БиХ”, Мејер каже да је БиХ створена без ослонца на оснивачке легенде које су неопходне да би се одржала: „Приче и епови које људи у БиХ понављају, оријентисани су против јединствене државе. Због тога БиХ није ухватила корен. Централне институције грцају, а истинска моћ је у рукама етничких заједница и лидера.”

„Шта су оснивачке приче и митови о савременој држави БиХ”, пита Мејер да би сам дао одговор. Констатује да митови постоје, али да нису повезани са државом, него са националним групама које живе у БиХ: „Док Срби у БиХ прихватају српске митове, муслимани у БиХ заснивају у међувремену своју `оснивачку причу`на трагедији из Сребренице, из јула 1995. године. Она је постала еп за муслимане, као што су Косово Поље и Јасеновац симболи страдања за Србе.”

Међу причама које подстичу поделе у БиХ, Мејер је поменуо сахрањивање бебе у Меморијалном центру Поточари, недалеко од Сребренице. „Постоје неслагања о томе да ли су сви онде сахрањени – и беба - заиста били жртве сребреничког масакра. Али, на то се мало ко усредсређује. Муслиманима је битно да могу да верују да су сви били жртве тог покоља, а страдање недужних им служи као подстрек за окупљање и као споменик о бруталности Срба", оцењује Мејер. Он каже да „оснивачке приче”, како за Србе, тако и за муслимане имају најмање један заједнички именитељ. По њему, оне служе распознавању „својих” и „других”.

је појава, оцењује Мејер, да приче и митови буду засновани скоро искључиво на трагедији, а не на позитивним причама о слави која инспирише.

Полазећи од сазнања да се свака држава враћа причама о суштини њиховог оснивања – о неком великом догађају или о догађајима који мотивишуграђане –Мејер каже да су те приче понекад истините, понекад преувеличане у мит. „Најчешће су комбинација чињеница и мита, а при том је неважно да ли су ,оснивачке приче’ истините. Важно је да оне служе као емотивна и психолошка основа за осећај државности код грађана.”

Мејер наводи примере. За Сједињене Државе је „оснивачка прича” борба за независност и грађански рат између Севера и Југа. За Француску је то револуција 1789. године, а за савремену Русију Октобарска револуција 1917. године. 

Он наводи да Балкан није изузетак и да се, штавише, у овом региону могу наћи неке од најдирљивијих и емотивно најснажнијих „оснивачких прича”. По њему, за Србе постоји битка на Косову 1389. и покољ Срба у Јасеновцу, од 1941. до 1945.

Код Срба, али и код Муслимана у Бих, међутим, национални митови се не заснивају на слави и победама које би инспирисале, већ скоро искључиво на трагедијама.