Директори празних џепова

Кад човек умире, на крају се окрене Богу и мисли – биће добро. Држи се до краја, и док се дави, за сламку се хвата.

– Држимо се за њу. Не пуштамо. Остајемо до последњег дана. Опције нема. Ко то од нас очекује, на погрешној је адреси – одлучни су у синдикатима очне куће „Оптика” која броји 290. дан у блокади. У „Независности” и „Савезу самосталних синдиката” има их заједно осамдесетак. Чета од 340 радника спала је на њих, најодлучније.

– То су људи без дилеме – каже радник „Оптике”, синдикалац, у недостатку кадра по потреби шеф, менаџер и сам себи директор.

Држе се од 2008. године, када је фирму купио бизнисмен Драган Ђурић, садашњи председник ФК „Партизан”. Рекао је Ђурић тада да ће познату оптичку кућу створену пре више од пола века дићи на висок ниво. А знали су радници тога трена да је око бацио на локације – око 60 радњи широм Србије на 21.000 квадрата – углавном на ексклузивним местима.

Задесио их је суноврат. Постали су сведоци да је онај што се високо уздизао, још ниже пао. А и они са њим. Изосташе им плате, радни стаж, оверене здравствене књижице, маркице за превоз. И тако до данас, још једног дана блокаде. Нови власник довео је млад менаџмент који је успео немогуће – да првим ударом растера 150 радника пред пензијом који су први радни дан стекли у „Оптици”.

– Упирали су прстом и говорили да смо лопови. Неки нису могли да трпе – слегну раменима јер, каже, не може ни она да трпи, али...

Али остали су.

– Очекивали су да ћемо растурити имовину. Ни стакло нико узео није. Сећаш се? – обрати се колега снужденој колегиници.

– Доказали смо да нисмо лопови – цикну колегиница.

Напротив. Гађали су Ђурића штрајком три пута. У почетку је био алергичан. При помену речи штрајк, знао је да фркне као мачор. Давало је резултате. Исплаћивао је радницима понеку плату.

– Сада смо га излечили. Постао је имун, па је штрајк изгубио смисао – насмејасмо се слатко.

Једна „Зекстра” или Ветеринарски завод, такође у власништву Ђурића, не дижу главу, а мали „Оптикини” синдикати гризу празних џепова. Од децембра нису примили ни динара. Двадесетак радњи које још раде, сваког дана откључавају и закључавају на време. Услужују муштерије. Продају преосталу робу. Праве промет, прослеђују пазар. Држе радње као да су њихове, а не под хипотекама. Избориће се, верују. Извући ће зарађене плате и доприносе. Набраће дане до пензије. И више.

– Нико нам не треба. Све сами радимо. Директора немамо. Ма најрадије бисмо је преузели. Па ова фирма нешто приходује јер ми радимо. Неки динар пада држави на рачун блокаде. Без нас само катанце могу да ударе – сложни су у синдикатима.

Они продају оптичку опрему, управљају пословима, завршавају рачуноводствене и комерцијалне послове. Чак су решили несугласице са неким добављачима, а кажу да су знали саветовати и поједине директоре.

Можда задојени самоуправљањем и примерима револуцинарних синдикалних организација из 19. века, из уста ових радника говори један Едвард Кардељ и радничко преузимање контроле.

– Могли бисмо да оснујемо фирму. Нека нам дају коју радњу. Да пусте да пробамо. Овде се не продаје магла. Имате или немате добре наочаре. Само радња у Кнез Михаиловој приходовала је неколико милиона динара месечно. Чист ћар. А и ко је направио „Оптику”? – упитно ће синдикалац по колегама.

– Да није држава? Ми смо живот у њу уткали. Своју младост. Учили сатима, данима, годинама. Усавршавали се. Неговали клијенте. Градили репутацију. Ширила се „Оптика” страховито, по целој земљи. Ишли смо у иностранство на усавршавање. Постали врсни дефектолози, лекари, економисти – цакле очи, а колеге уздишу.

Има овде нечег јачег и од самоуправљања. Нешто што не да даље, у ново. Као да се боје да ће све што су имали изгубити. Страх.

– Емоција. То је у питању. Ово није посао. Ово је љубав. Због тога не одустају оне старије жене које сте видели у радњама. Провеле су живот у њима и сад пред крај треба да дигну руке пред неким ко им ни плату не даје. Млади смо почели у „Оптици”, а сада се шегаче са нашим седим главама. Зато не одустајемо. Извући ћемо се – поверовасмо сви у том тренутку.

Или се кад човек умире – окрене Богу?  

------------------------------------------------------------

Кад синдикат постане менаџмент

Осипање радника може угрозити синдикате. Иако су сложни, могу се уочити раслојавања. Један проблем две главе виде на два начина. А и синдикалне оштрице се тупе. Први редови постају филтер између власника и радника, па су свима криви.

Газда је мудрији – игра се са њима као мачка с мачићима. Кад синдикат почне да се претвара у менаџмент, онда је више на другој, него на нашој страни, сумњају радници.

Види то и сада пензионисани, а некада дугогодишњи директор „Оптике”. Срце га боли за колегама, а за „Оптиком”, каже, плаче.

У јавност неће, нити жели реч да каже о приватизацији.

– Пусти да сам са собом оплачем ову кућу. Живу је сахранише – каже пензионисани директор.

------------------------------------------------------------

Одговор од председника

Борећи се за голи опстанак, синдикати „Оптике” писали су свима протеклих година, од малтене кафе-куварице до самог државног врха. Нико није одговорио.

– Само смо од Николића добили одговор – кажу синдикалци.

Председника?

– Јашта новинарка. Лично. Рекао је да су 24 спорне приватизације у процесу. На сугестију наше централе синдиката, влада је узела све потребне податке и уврстила и „Оптику”. Николић је рекао да смо на листи – тврде.