Direktori praznih džepova

Kad čovek umire, na kraju se okrene Bogu i misli – biće dobro. Drži se do kraja, i dok se davi, za slamku se hvata.

– Držimo se za nju. Ne puštamo. Ostajemo do poslednjeg dana. Opcije nema. Ko to od nas očekuje, na pogrešnoj je adresi – odlučni su u sindikatima očne kuće „Optika” koja broji 290. dan u blokadi. U „Nezavisnosti” i „Savezu samostalnih sindikata” ima ih zajedno osamdesetak. Četa od 340 radnika spala je na njih, najodlučnije.

– To su ljudi bez dileme – kaže radnik „Optike”, sindikalac, u nedostatku kadra po potrebi šef, menadžer i sam sebi direktor.

Drže se od 2008. godine, kada je firmu kupio biznismen Dragan Đurić, sadašnji predsednik FK „Partizan”. Rekao je Đurić tada da će poznatu optičku kuću stvorenu pre više od pola veka dići na visok nivo. A znali su radnici toga trena da je oko bacio na lokacije – oko 60 radnji širom Srbije na 21.000 kvadrata – uglavnom na ekskluzivnim mestima.

Zadesio ih je sunovrat. Postali su svedoci da je onaj što se visoko uzdizao, još niže pao. A i oni sa njim. Izostaše im plate, radni staž, overene zdravstvene knjižice, markice za prevoz. I tako do danas, još jednog dana blokade. Novi vlasnik doveo je mlad menadžment koji je uspeo nemoguće – da prvim udarom rastera 150 radnika pred penzijom koji su prvi radni dan stekli u „Optici”.

– Upirali su prstom i govorili da smo lopovi. Neki nisu mogli da trpe – slegnu ramenima jer, kaže, ne može ni ona da trpi, ali...

Ali ostali su.

– Očekivali su da ćemo rasturiti imovinu. Ni staklo niko uzeo nije. Sećaš se? – obrati se kolega snuždenoj koleginici.

– Dokazali smo da nismo lopovi – ciknu koleginica.

Naprotiv. Gađali su Đurića štrajkom tri puta. U početku je bio alergičan. Pri pomenu reči štrajk, znao je da frkne kao mačor. Davalo je rezultate. Isplaćivao je radnicima poneku platu.

– Sada smo ga izlečili. Postao je imun, pa je štrajk izgubio smisao – nasmejasmo se slatko.

Jedna „Zekstra” ili Veterinarski zavod, takođe u vlasništvu Đurića, ne dižu glavu, a mali „Optikini” sindikati grizu praznih džepova. Od decembra nisu primili ni dinara. Dvadesetak radnji koje još rade, svakog dana otključavaju i zaključavaju na vreme. Uslužuju mušterije. Prodaju preostalu robu. Prave promet, prosleđuju pazar. Drže radnje kao da su njihove, a ne pod hipotekama. Izboriće se, veruju. Izvući će zarađene plate i doprinose. Nabraće dane do penzije. I više.

– Niko nam ne treba. Sve sami radimo. Direktora nemamo. Ma najradije bismo je preuzeli. Pa ova firma nešto prihoduje jer mi radimo. Neki dinar pada državi na račun blokade. Bez nas samo katance mogu da udare – složni su u sindikatima.

Oni prodaju optičku opremu, upravljaju poslovima, završavaju računovodstvene i komercijalne poslove. Čak su rešili nesuglasice sa nekim dobavljačima, a kažu da su znali savetovati i pojedine direktore.

Možda zadojeni samoupravljanjem i primerima revolucinarnih sindikalnih organizacija iz 19. veka, iz usta ovih radnika govori jedan Edvard Kardelj i radničko preuzimanje kontrole.

– Mogli bismo da osnujemo firmu. Neka nam daju koju radnju. Da puste da probamo. Ovde se ne prodaje magla. Imate ili nemate dobre naočare. Samo radnja u Knez Mihailovoj prihodovala je nekoliko miliona dinara mesečno. Čist ćar. A i ko je napravio „Optiku”? – upitno će sindikalac po kolegama.

– Da nije država? Mi smo život u nju utkali. Svoju mladost. Učili satima, danima, godinama. Usavršavali se. Negovali klijente. Gradili reputaciju. Širila se „Optika” strahovito, po celoj zemlji. Išli smo u inostranstvo na usavršavanje. Postali vrsni defektolozi, lekari, ekonomisti – cakle oči, a kolege uzdišu.

Ima ovde nečeg jačeg i od samoupravljanja. Nešto što ne da dalje, u novo. Kao da se boje da će sve što su imali izgubiti. Strah.

– Emocija. To je u pitanju. Ovo nije posao. Ovo je ljubav. Zbog toga ne odustaju one starije žene koje ste videli u radnjama. Provele su život u njima i sad pred kraj treba da dignu ruke pred nekim ko im ni platu ne daje. Mladi smo počeli u „Optici”, a sada se šegače sa našim sedim glavama. Zato ne odustajemo. Izvući ćemo se – poverovasmo svi u tom trenutku.

Ili se kad čovek umire – okrene Bogu?  

------------------------------------------------------------

Kad sindikat postane menadžment

Osipanje radnika može ugroziti sindikate. Iako su složni, mogu se uočiti raslojavanja. Jedan problem dve glave vide na dva načina. A i sindikalne oštrice se tupe. Prvi redovi postaju filter između vlasnika i radnika, pa su svima krivi.

Gazda je mudriji – igra se sa njima kao mačka s mačićima. Kad sindikat počne da se pretvara u menadžment, onda je više na drugoj, nego na našoj strani, sumnjaju radnici.

Vidi to i sada penzionisani, a nekada dugogodišnji direktor „Optike”. Srce ga boli za kolegama, a za „Optikom”, kaže, plače.

U javnost neće, niti želi reč da kaže o privatizaciji.

– Pusti da sam sa sobom oplačem ovu kuću. Živu je sahraniše – kaže penzionisani direktor.

------------------------------------------------------------

Odgovor od predsednika

Boreći se za goli opstanak, sindikati „Optike” pisali su svima proteklih godina, od maltene kafe-kuvarice do samog državnog vrha. Niko nije odgovorio.

– Samo smo od Nikolića dobili odgovor – kažu sindikalci.

Predsednika?

– Jašta novinarka. Lično. Rekao je da su 24 sporne privatizacije u procesu. Na sugestiju naše centrale sindikata, vlada je uzela sve potrebne podatke i uvrstila i „Optiku”. Nikolić je rekao da smo na listi – tvrde.