Аушвиц, порука за вечност

Од нашег специјалног извештача

Освјенћим, Пољска – Стојим пред једноставним дрвеним вешалом на коме је завршио Рудолф Хес, нацистички вођа који је пре него што ће постати командант Аушвица, најозлогашенијег концентрационог логора Трећег рајха, осмислио пројекат тако што је стару пољску коњичку касарну 1940. претворио у индустрију смрти способну да убија 2.000 људи на сат.

Живео је са породицом у двоспратној вили у овом месту на југу Пољске, где су пре рата 70 одсто становника чинили Јевреји. Живео је толико близу концлагера да је имао поглед на павиљоне и крематоријум.

Док је деци читао бајку „Хансел и Гретел”, његова супруга Хедвига је кућу испуњену намештајем и уметнинама отетим од затвореника описивала као „рај”.

„Рај“ с погледом на пакао у коме је сагорело 1,1 милион људи: милион европских Јевреја, 20.000 Рома и десетина хиљада политичких затвореника из Пољске, руских заробљеника рата. „Морамо да ослободимо немачку нацију Пољака, Руса, Јевреја и Цигана”, говорио је Ото Тијерак, министар правде Трећег рајха.

Хес је, пошто је совјетска Црвена армија ослободила Аушвиц 27. јануара 1945, са породицом побегао на север Немачке. Узео је идентитет радника и крио се на фарми шест километара од данске границе. Чекао је су прилику да се злогласним „пацовским каналима” пребаци за Латинску Америку.

Ухватили су га Британци марта 1946. и предали Американцима. На суђењу у Нирнбергу био је први високи функционер СС-а који је признао размере злочина логора којим је командовао до 1943.

Сведочио је да је до 2,5 милиона људи убијено у Аушвицу 1 и 2 (Биркенау). Прослеђен је Пољацима који су му судили и пресудили априла 1947.

Хеса је стигла правда. Чак 90 одсто есесоваца који су били у Аушвицу и оближњем логору Биркенау није! Укључујући и „анђела смрти”, доктора Јозефа Менгелеа.

У Аушвицу је побијено 470.000 Јевреја из Мађарске, 300.000 из Пољске, 69.000 из Француске, 60.000 из Холандије, 55.000 из Грчке, 46.000 из Чешке, 27.000 из Словачке, 25.000 из Белгије, 23.000 из Немачке и Аустрије, 10.000 из Југославије, 7.500 из Италије, 650 из Норвешке плус око 34.000 Јевреја пребачених из других концентрационих логора.

Упамтите. Ово нису бројеви.

Прелиставам књигу са 32 цртежа анонимног затвореника М. М. чије је сведочанство пронађено скривено у флаши близу крематоријума у Биркенауу 1947: долазак затвореника, отимање деце из загрљаја родитеља, чувар како мирно пуши испред гасне коморе у којој је пуштан цијанид Бе док се тела побијених товаре на камион.

Главна немачка канцеларија за откривање нацистичких злочинаца у Лудвигзбургу и данас тражи 37 чувара Аушвица. Власти у Берлину су почетком овог месеца најавиле последњи покушај да 30 преживелих чувара који живе у Немачкој изведу пред суд. Остали су дубоку старост дочекали у Аустрији, Бразилу, САД, Пољској. Један у Хрватској.

Како су могли? Како су јели? Спавали? Како су наздрављали, смејали се посматрајући све те људе за које су знали да им је једини излаз из Аушвица високи циглени димњак изнад крематоријумских пећи?

Слеђен сам док у метрополи смрти немо посматрам свакако најстрахотнију изложбу на свету: тоне женске косе, германски прецизно рециклиране за производњу тканина и за пуњење душека, гомиле наочара, комада одеће са жутом траком и Давидовом звездом, ципела, четкица за бријање, протеза и инвалидних помагала, кофера...

Свака та кика, сваки рам, свака ципела имала је иза себе неку причу. Аушвиц их је претворио у безличну масу, али Јад Вашем, јерусалимски меморијал Холокаусту и шест милиона јеврејских жртава Другог светског рата вратио им је имена.

Вратио је живот убијеним жртвама умоболног пројекта „Коначног решења” јеврејског питања иза кога је стајао рајхсфирер Адолф Хитлер, по некима највећи отпадник јеврејског народа, јер неки тврде да му је баба зачела оца док је служила у једној јеврејској породици у Аустрији.

Пре Другог рата у Пољској је живело 3,3 милиона Јевреја, што је била њихова највећа заједница у Европи и друга највећа на свету. Пољска је вековима, много пре времена великих погрома по Русији и Украјини, била средиште јеврејске културе, хасидског и других јеврејских покрета. Многобројне синагоге у Варшави или Кракову и данас сведоче о некада великој заједници.

Само 369.000 пољских Јевреја је преживело рат. Данас их има тек 3.200, мада је број вероватно већи. „Многи Јевреји једноставно не желе да се зна да су Јевреји”, каже ми туристички водич у оближњем Кракову.

Многи су писали о Аушвицу. Објављени су томови књига и студија, снимљени су филмови. Али, о људској морбидности, о могућности да колективни ум народа буде тако драматично заведен болесним теоријама о „вишој раси”, о окрутности каква не постоји у животињском свету, о свему томе мора изнова да се пише.

Аушвиц не сме да оде у заборав. Пре четири године основана је међународна фондацији за очување Државног музеја Аушвиц-Биркенау јер је зуб времена запретио објектима претећи да уништи неке најстарије бараке. Фонд намерава да прикупи 120 милиона евра, а до сада је 25 земаља дало око 100 милиона.

Геноцидног пројекта какав не постоји у историји не треба се сећати само сваког 27. јануара, дана ослобођења Аушвица, или дана када Јевреји комеморацијама обележавају Јом Ха Шоа, Дан сећања на жртве Холокауста.

Да ли је Европа у потпуности савладала своју прошлост? Изгледа да није. У Европи се поново повампирује антисемитизам. Када су Јевреји суочени са невољама, угрожене су све мањине. Борба против антисемитизма је борба против тираније.

Аушвиц је подсећање на мрачну прошлост али и упозорење садашњости. Посебно за генерацију која је нацизам склона да тумачи као помодни политички хит.