Споразум са препрекама

На вест да су Русија и САД у Женеви постигли споразум о сиријском хемијском оружју, по коме је Дамаск добио рокове – од седам дана да пријави количину, врсте и локације свог хемијског арсенала, а годину дана за његово уништење – поставља се питање, да ли су рокови реални, је ли руско-амерички споразум остварив?

Седам дана су сасвим довољни да власти у Дамаску пријаве количине, врсте и локације хемијског оружја, јер оне све те податке имају. Проблем ће, међутим, предтсављати рокови и концепција за потпуно уништење сиријског хемијског оружја.

Уз основно питање, располаже ли Сирија технологијом за уништавање бојних отрова, намеће се низ других питања. Јер, први корак је стављање складишта хемијског оружја под међународни надзор, под контролу инспектора УН: како ће они извести тај задатак у подручју где се одвијају ратне операције владиних трупа и снага опозиције, а где се истовремено налазе и нека складишта бојних отрова?

 Хоће ли у том послу инспектори УН имати сарадњу са владим снагама и снагама опозиције, или ће наићи на опструкцију?

Ко је надлежан да утврди која страна омета задатак инспектора УН?

Ко ће чувати тимове инспектора УН на терену? Хоће ли добити војну заштиту „снага за имплементацију“, односно и чији би то војници могли да буду?

Хоће ли то у Дамаску бити протумачено као класична „инспекцијска клопка“ после које следи директна војна интервенција против Башара ел Асада и промена односа снага на терену?

Све зависи од Вашингтона и Москве. Режим у Дамаску препустио је своју судбину Москви, а Русија је, после дипломатске победе над САД, на себе преузела и велику одговорност за будуће догађаје у Сирији.

У ситуацији када сиријска опозиција одбија америчко-руски споразум из Женеве, свако кашњење око елиминације сиријског хемијског арсенала може у Вашингтону бити протумачено и као разлог за војне ударе по Асадовим снагама без одлуке Савета безбедности УН и без консулатције са Москвом.

Ако је жеља Вашингтона дефинитивни одлазак Башара ел Асада са власти Американци ће тежити да пронађу и најмањи повод да га оптуже за опструкцију споразума и да га нападну. То би Русију довело у ситуацију да мора Сирији војно да помогне и више него што је првобитно желела. У противном, Русија би изгубила на веродостојности као савезник.

У Вашингтону сигурно има оних који сада једва чекају да“наплате“ Асаду и Путину за америчка узмицања, када је Сирија у питању. Дакле,ако жели да преживи до пролећа, до истека рока за коначно уништавање хемијског оружја, сиријски председник мора да у што краћем року војно победи опозицију, или толико ослаби да она пристане на мировне преговоре.

За комплетно уништење бојних отрова у Сирији биће потребне специјане инсталације и технологија. Сирија то нема, и ако јој у томе не помогну Руси, евентуално и Немци, тешко ће се тај посао завршти за годину дана.

Руска технологија за уништење бојних отрова са краја осамдесетих година представља праву авантуру. Разговарао сам о том проблему са тадашњим командантом совјетских снага за хемијско ратовање генералом Петровим, у Москви.

Совјети тада нису поклањали посебну пажњу еколошким последицама. Док су Американци уништавали своје бојне отрове у иностранству, на острву Џонстон, у Тихом океану, Совјети су бојне отрове враћали из складишта у места производње, у градове Волгоград, Ћержинск, Чапајевск и Новочебоксаркс у коме је тамошњи хемијски комбинат био највеће постројење за производњу бојних отрова у Совјетском Савезу.

Старе залихе су уништаване спаљивањем. Како се то одразило на здравље људи у тим градовима, остала је државна тајна.

Сирија ће сигурно затражити страну технчку и финансијску помоћ при овом подухвату. Тај посао ће коштати најмање 200 до 300 милиона евра. Ни једна влада на Медитерану неће дозволити да се сиријске бомбе и ракете са бојним отровима једноставно баце у Средоземно море.

Остаје да се целокупни арсенал хемијског оружја спаљује у слабо насељеним подручјима Сирије, где би се претходно изградиле неопходна постројења за уништавање.

Друга могућност би била да се све ракете и бомбе укрцају на бродове и одвезу из Сирије на неко место, где већ постоје постројења за њихово уништавање, што не би било ни лако изводљиво, ни јефтино. Реализација споразума у Женеви имаће, дакле, доста препрека на терену.