Наследника асова ни на видику

Од нашег специјалног извештача

Љубљана– Европско првенство у Словенији улази у завршницу и већ су махом познати сви учесници четвртфинала. Борба за медаље и шест места која воде догодине на Светско првенство у Шпанију биће изузетно занимљива, а надамо се да ће и наша подмлађена репрезентација без обзира на досадашње слабе игре узети једну од значајних улога.

Како се због променљивих игара многих селекција у кладионицама из дана у дан штанцују нове шампионске квоте, тако и надметање за најкориснијег играча „еуробаскета“ добија све више на драматичности, а и избор се сужава. Прва сеча квалитета догодила се још пред почетак припремног периода, када су отказе уделили Новицки, Наваро, Пау Гасол, Дијамантидис, Кириленко, Пековић, Барњани и Ноа. То је значајно утицало на игру и потенцијал њихових репрезентација, али и умањило ужитак кошаркашким сладокусцима, који се са сетом сећају времена када је европска кошарка кључала од асова. Тако, „еуробаскет“ у Грчкој 1995. још дуго неће бити превазиђен по броју и квалитету звезди, а само у три селекције које су освојиле медаље било их је сијасет. Дивац, Ђорђевић, Даниловић, Паспаљ, Бодирога, Сабонис, Марчуљонис, Кукоч, Рађа...

Највеће изгледе да у Словенији постане 38. европски великан, има Тони Паркер (18,3 п, 3,7 ас). Сјајни плејмејкер носи ореол мега звезде и у оквирима НБА, али вероватно би дао сва три шампионска прстена са „мамузама“, за златну медаљу коју Француска никад није освојила. То наравно није услов да би био проглашен за најбољег, мада досадашња пракса показује да су МВП звање углавном добијали лидери шампиоских тимова. У последњих десет издања „еуробаскета“, изузеци су били Марчуљонис у Атини 1995. и Новицки, 2005. у Београду, чији тимови су стајали на другом степенику.

Ако је судити по учинку и утицају на тим, Паркеру је уз раме бек селекције домаћина Горан Драгић (17 п, 3,6 ск, 5 ас). Момак који игра као да је укључен на струју, подигао је толико квалитет своје селекције и мобилисао читаву Словенију, да је најближи епитету – човек тим. Листу главних кандидата закључују двојица лидера шпанске репрезентације, крило Руди Фернандез (12 п, 4,4 ск, 2 ас) и центар Марк Гасол (11, 1 п, 7,7 ск, 2 ас). Ова селекција по правилу почиње да игра тек од четвртфинала, тако да је и њихов досадашњи учинак далеко од МВП звања.

Оно што се није променило у европској кошарци је да спољни играчи и у Словенији „држе банку“. Поред Гасола једини доминантан центар је капитен наше репрезентације Ненад Крстић (16,3 п, 5,7 ск, 1,7 ас). Ипак, потенцијал младе селекције Србије тешко да ће му отворити пут до највећег индивидуалног признања. Трећи дугајлија који би могао да се укључи у ову причу је Јонас Валанчиунас (8,7 п, 6, 6 ск). Познаваоци литванских прилика кажу да је из неке забити у Лијетувос Ритас стигао у штриканим чарапама, али је већ са 20 лета закуцао на врата НБА лиге. Његов тим је у успону форме и не би било никакво изненађење да Валанчиунас избије у крупнији план, као и земљак, амерички ђак Линас Клеиза (9 п, 4,1 ск), који је био најбољи стрелац Евролиге и стартер Торонта.

Знатно боље статистике имају водећи хрватски и италијански стрелци, крило Богдан Богдановић (16,9 п, 4,7 ск) и крилни центар Луиђи Датоме (14,4 п, 5,7 ск), али велико је питање и домет ових селекција. Бодановић је још са 17 година имао уговор са Реалом, летос су се за њега отимали и НБА тимови (Бруклин најупорнији), али остао је у Фенербачеу како би још нешто у кошарци научио од новог тренера - Жељка Обрадовића. Датоме је је у Словенију стигао као најкориснији играч италијанске лиге (Виртус Рома) и трогодишњим уговором са Детроит Пистонсима. Потпуно је у репрезентацији засенио Белинелија који има завидно НБА искуство и наметнуо као лидер.

У кошарци је тешко упоређивати играче различитих генерација. Ипак, слика коју нам нуди ЕП у Словенији почиње да нестаје када и помислимо на пређашње асове који су добили МВП признање. Колико их је само било из некадашње Југославије. Од пионира, легендарног Радивоја Кораћа, Крешимира Ћосића јединог у историји бираног два пута, Дражена Далипагића, Дражен Петровића, Тони Кукоча, до Александра Ђорђевића и Предрага Стојаковића. Правих наследника, ни на видику...