Пописано, а невраћено

Иза југословенског "брака" остала је имовина друштвених предузећа, банака и грађана у бившим чланицама СФРЈ, пре свега у Хрватској, која ни до данас није враћена. Када ће се та имовина власницима вратити, по свему судећи, зависи и од ангажовања наше државе.
Заостала имовина у бившим републикама била је последњи пут тема разговора "раздвојених" пре две године, а на састанку заказаном за 18. јун у Љубљани, државе сукцесори изнеће проблеме који су, из њиховог угла, препрека за примену споразума о сукцесији.

Професор Добросов Митровић, стални представник Србије у Сталном мешовитом комитету за примену споразума о сукцесији, истиче да поједине државе сукцесори покушавају поново да отворе питања која су споразумом коначно решена (стара девизна штедња, војна имовина... ). Србија се томе, наравно, противи сматрајући да потписани документ треба стриктно применити и не прихвата  његове измене и допуне.

Наша држава би, међутим, требало претходно да ажурира податке о имовини предузећа и грађана. Према последњим званичним подацима, од 31. децембра 2005. поднето је 71.355 пријава грађана и 478 правних лица за повраћај имовине из бивших југословенских република, од чега 68.000 захтева грађана и 237 предузећа  који потражују имовину у Хрватској.

И док је српска имовина у Хрватској углавном променила већ неколико власника, код нас је хрватска и словеначка имовина била заштићена посебном уредбом која није дозвољавала продају. Око 465 предузећа која су користила те пословне просторе а ушла у приватизацију немају право да ту имовину продају као своју.

– Та предузећа чекају сукцесију. Продају се људи само са оним што су остварили од 1991. до сада. Ко ће купити таква предузећа, а према Бечком споразуму власник имовине је онај на кога је она уписана, истиче Мирослав Брајевић, директор "Биростроја" – једног од предузећа које годинама користи пословни простор словеначке фирме.

По споразуму о сукцесији свака држава својим актима уређује статус имовине која је остала на њеној територији. Србија је још 1992. донела две уредбе – о заштити имовине предузећа из бивших република и забрани права располагања том имовином, које би по логици требало да се споје у једну. Ваљало би такође уредити и статус српских друштвених предузећа основаних на праву коришћења те имовине, као и радно-правни статус запослених. Наравно, потребно је покренути и поступак враћања те имовине ради примене споразума о сукцесији.

А како може да се уреди статус таквих предузећа?

Мира Прокопијевић, помоћник министра за економију и регионални развој, сматра да би та предузећа ваљало приватизовати или покренути ликвидацију, односно стечај.

Упућени се слажу да је основни проблем при враћању имовине – реципроцитет. Јер, како објашњавају, ако српска предузећа не могу да уђу у свој посед већ да се намире по тржишној цени, зашто би наша држава имала обавезу повраћаја у натури.

Да повратак имовине треба убрзати, залажу се и српски  и хрватски привредници. Јер, како својевремено рекоше у "Генексу", "бољи је и мршави компромис него дебела парница".

-----------------------------------------------------------

Случај Југобанке

Причу о још неподељеној имовини "подгрејала" је недавно спектакуларна вест у хрватској јавности да је, наводно, српски премијер затражио чак две милијарде евра по основу власништва Југобанке у Загребачкој банци. Истина, тамошњи премијер је то негирао. У сваком случају, сума поменута у медијима је превисока, слажу се и представници српске банке у стечају.

Југобанка, сада у стечају, оставила је 1991. четири филијале – Ријеци (32 објекта), Загребу (25 објеката), Сплиту (16 објеката) и Подравској Слатини. После отцепљења Хрватска је уредбама Србији забранила да располаже том имовином и дозволила да се филијале организују као посебна правна лица, која имају право да се припоје другим. Већ следеће године законом је за ликвидатора наших филијала у Загребу, Сплиту и Ријеци одређена Загребачка банка, док је у Слатини трансформисана у посебну банку и у међувремену, по свему судећи, продата. Ликвидатори су били задужени само за наплату потраживања, али се тај поступак није односио на имовину.