Обаму саплићу партијске колеге

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – У петој години мандата Барак Обама се суочава са растућим фронтом отпора у Конгресу и то не само међу републиканцима који су некооперативни од првог дана, него и међу конгресменима сопствене партије.

Амерички политички систем је тако удешен да се 435 чланова Представничког дома и 100 чланова Сената бирају непосредно у својим изборним јединицама, при чему је мандат „представника” две, а сенатора шест година. Први се бирају сразмерно броју становника федералне државе из које долазе (највише их има Калифорнија, 53, док чак седам има само по једног), а у Сенату свака држава је заступљена са по двоје.

Кад дође време за обнову мандата, чији број није ограничен, сваки конгресмен прво мора да прође сито своје партије, то јест изађе на црту интерним изазивачима, пошто ко ће бити кандидат не одређује партијско руководство, већ партијско чланство својим гласањем, да би потом одмерио снаге са ривалом из противничког табора.

У свом првом мандату Обама је успевао да мобилише партијске редове на Капитол хилу и однесе неколико важних победа над републиканцима. Највећа је свакако била изгласавање закона о реформи система здравственог осигурања, чије спровођење треба да почне 1. октобра.

Последњих месеци, међутим, у поодмаклој првог години другог мандата, приметно је међутим да Бела кућа не може да рачуна на јединство у конгресним редовима Демократске партије.

Партија из које је председник овде је само номинално „владајућа”. Већину у (доњем) Представничком дому имају наиме републиканци, док су демократе у малој предности (52) у Сенату.

Сваки закон мора да буде изгласан у оба дома, што практично значи да предлози демократа могу да прођу само ако их подрже бар 34 републиканца у Представничком дому где је однос снага 233 према 200 (два места су тренутно упражњена) у њихову корист. И обрнуто, републиканске иницијативе пролаз у Сенату могу да обезбеде само уз подршку бар пет демократа.

Због овога је 133. сазив Конгреса често паралисан, што за резултат има да ова институција у јавности има изузетно низак рејтинг: добро мишљење о њеном раду има само око 13 одсто Американаца. Додуше, повремено се склапају и необична међупартијска савезништва, када заједнички интерес налазе ултраконзервативни републиканци и лево крило демократа.

Демократе су, према анализи „Њујорк тајмса”, незадовољне ставовима свог лидера о многим питањима, од односа према присмотри свих комуникација коју у име националне безбедности врше тајне службе, преко политике Беле куће у сиријској кризи, до појединих кадровских решења председника.

Велики публицитет ових дана тако је добило одустајање Лерија Самерса, харвардског професора, угледног економисте и блиског Обаминог сарадника, од кандидатуре за новог председника Федералних резерви (гувернера централне банке). Обама је ставио до знања да је Самерс његов фаворит, његове квалификације и стручност нису били спорни – али је против његовог избора била група демократа, сматрајући га неприхватљивим због његових блиских веза са Волстритом и својевременог залагања за дерегулацију финансијске индустрије која је један од изазивача велике финансијске и економске кризе.

Ово именовање треба да одобри Сенат, што би захтевало да све демократе дигну руку „за”. Пошто за то није било шанси, Самерс је, да би спасао част Обами и себе поштедео мука – сам одустао.

Демократе су показале нејединство и поводом Обаминих планова да бомбардује Сирију и Асада казни због употребе забрањеног хемијског оружја. Упркос објашњењима да би то била ограничена интервенција и да у Сирију не би крочио ниједан амерички војник, већина Американаца је то доживљавала као улазак у нови рат у једној муслиманској земљи, а сваки конгресмен је морао да води рачуна о антиратном расположењу у својој изборној јединици, јер су следећи избори већ у новембру идуће године.

Обами његови замерају и да је неодлучан као лидер, као и да се недовољно консултује с њима. Критикују га и зато што је у многим областима иницијативу препустио републиканцима. Неки уз то сматрају да није довољно принципијелан, док га у исто време оптужују да се залаже за неке ствари за које не може да добије конгресну подршку.

У америчкој политичкој традицији је додуше нормално да председник у другом мандату има мању подршку свог блока у Конгресу. У првом му је то неопходно да би обезбедио други, а онда, пошто трећег нема, конгресмени пре свега брину о сопственој политичкој будућности.

То се види и по статистици: док су у 2009. демократе у 90 одсто случајева гласале онако како је желео Обама, прошле године тај постотак је био само 77, а већ се голим оком види да ће то за ову годину бити још мање.

Однос демократа према председнику резултат је и његовог релативно ниског рејтинга: према најновије истраживању „Њујорк тајмса” и телевизије Ен-Би-Си, начин на који председник обавља свој посао данас одобрава 46 одсто Американаца. У овој фази мандата слабији рејтинг имао је само Џорџ Буш (42 одсто), док су Бил Клинтон са 58 одсто и Роналд Реган са 62 били знатно јачи.