За самосталну спољну политику

Иван Мркић, министар спољних послова Србије, дао је у последњих неколико недеља нашим медијима више запажених интервјуа, између осталог и „Политици“. У њима је навео планове за реорганизацију Министарства спољних послова, изнео главну оријентацију наше спољне политике и коментарисао (тачније би било рећи да се трудио да што мање каже) савремене проблеме у свету, посебно кризу у Сирији.

Својевремено је министар спољних послова Вук Јеремић пропутовао свет тражећи од земаља, укључујући и оне најмање, најсиромашније и најслабије, да не признају Косово. Све су то пратили наши медији и сваком одбијању се радовали као великом успеху. И јесте био успех, ако и не баш велики. И требало је тако радити, између осталог и зато што то није било мило Американцима, Западу, који су вршили велики притисак на све земље света да признају Косово.

Министар Мркић одбија да заузме став против америчких и западних претњи да ће бомбардовати Сирију и каже да ћемо се прилагодити ставовима Европске уније, будући да желимо да будемо њени чланови. Али, зар нисмо дужни да узвратимо другима и свету оно што су нам дали, макар то и не било много? И зар није у нашем интересу као мале земље да бранимо међународно право и Повељу Уједињених нација који несумњиво забрањују напад на једну земљу по самосталној, својевољној одлуци великих сила?

Министар Мркић такође говори о потреби професионализације дипломатије и несумњиво је у праву. Али, мада и сâм министар спољних послова треба да буде професионалац, искусан у дипломатији као пракси и занату, он пре свега ваља да буде независна и истакнута политичка личност. То се постаје једино вишегодишњим залагањем за одређену политику, објашњавањем грађанима зашто и како ће бити спроведена. Он мора да буде препознатљив у јавности и да има углед човека који је доследан у својим основним опредељењима. Ако нема све ове одлике, неће имати ни ауторитета ни политичке „тежине” да води спољну политику.

Министар спољних послова треба да буде одмах после председника или премијера, зависно да ли је политички систем председнички или парламентарни. Министарства спољних послова и одбране су најважнија министарства. Зато њихови шефови треба да буду у извесном смислу надминистри, то јест близу самог врха политичке моћи. Привреда, финансије, култура, наука, сигурно нису мање важни, можда су чак и важнији, али њих не може бити ако државни брод не плови тамо где треба или га потопе таласи. Савремени свет, чак и релативно мирна Европа, узбуркано је море. И сваког тренутка може да се дигне олуја.

Уосталом, основни односи између држава увек су били првенствено дипломатски, а спољна политика се ослања на способност земље да се брани, то јест на војску. Све остало долази после, јер је без ове две основе једноставно немогуће. И управо зато дипломатски и војни архиви остају најдуже затворени, недоступни – оно што је у њима битно је за државу.

Зато се мора унутрашња организација друштва прилагодити спољним опасностима и ситуацијама, а не обрнуто. Наравно, не би било тако да живимо у свету мира, да јачају међународне установе и Уједињене нације, да се дух правог хуманистичког интернационализма шири кроз човечанство, да се Европа све више уједињује, претвара у федерацију. Али, није тако и нема изгледа да ће ускоро бити.

Министар спољних послова би требало да има искључиво право да именују амбасадоре, а председник само формално да потврди та наименовања. Председник понекад може да има и свог кандидата, али то би требало да буду ретки изузеци.

Министар Мркић каже: „Србија је током развоја кризе у Сирији имала своје приоритете, којима је била посвећена, и ми смо се онда по инерцији која се подразумева код земаља које су чланови за придруживање ЕУ придруживали изјавама Европске уније о Сирији. Те изјаве су углавном одражавале оно што политички мислимо о томе. Емоционално можда и не.”

У политици, а поготово спољној, нема места инерцији. И зашто емоције не би играле улогу у политици? Да ли је бездушност пут ка мудрој политици? И зар вође западних сила које заговарају напад на Сирију стално не говоре о свом тобожњем згражању над злочинима над цивилима, ужасу који наводно осећају када гледају жртве напада бојним отровима.

Ми мали значи не треба да имамо право ни на осећања? И то ваља да је резервисано за велике и моћне?

Главни проблем Европске уније у ствари није економска криза, већ то што нема јединствену спољну политику. То је главни разлог за недостатак европског политичког идентитета. Према томе, ми се у ствари не прилагођавамо Европској унији, већ Америци и оним најмоћнијим у Европи који је подржавају или јој се не супротстављају.

Када је 2003. Америка одлучила да нападне Ирак, Европљани су имали радикално различите ставове. Рецимо, Шпанија и Пољска су биле за напад, а Француска против. Американци су се љутили на Французе, али се ништа страшно није догодило.

Зашто ми да се сада плашимо да дамо своје мишљење, да се успротивимо? И није ли основни задатак дипломате, после бриге за интересе своје земље, да се бори за мир у свету? Па мир је главни разлог због кога су основане Уједињене нације, у којима је господин Мркић годинама радио.