Овдашњи спин шегрти историје

Покушај ревизије Првог светског рата који пред стогодишњи јубилеј тог крвопролића припремају немачки и део америчких спин доктора историје, овдашњи спин шегрти различитих вокација покушавају да забашуре причама о штетности жртвовања.

Када је већ тако, хајде да пређемо на њихов терен.

Да, наравно да је боље водити љубав него рат. И сигурно је да би било боље да Срби кроз историју нису гинули колико су гинули. Као што нема сумње да би нека нова погибељ била најгоре што би могло да нам се деси.

Шта је све доводило до тога што нам се кроз историју догађало, међутим, компликовано је питање на које одговор никако не може бити једноставан и једностран, као што се чини представницима онога што себе назива „Другом Србијом”.

Свођење српске историје, коју наш народ, баш као и други народи своју, сматра славном, на повест којом харају прорачунати покварењаци и наивне будале, не само да је нетачно него је и вишеструко штетно.

Ако све аспекте те штетности, као што се да претпоставити, нису кадри да схвате, ваља им понудити један који би схватити морали: насилно претварање алтернативне верзије српске историје коју нуде у официјелну, виђење историје које гаји већина Срба учинило би илегалним. А ситуација у којој је толики број људи у илегали не може да не доведе до нове трагедије.

Како би се избегао сценарио који, надам се, нико ко живи у Србији и „региону” – под условом да не пати од неке тешке душевне болести – не може да пожели, било би добро да представници „другосрбијанског” погледа на историју, за почетак, буду конзистентни. Ако све историјске актове које традиционално виђење историје сматра херојским посматрају као аутодеструктивну лудост, онда је и логично и поштено да такву визуру прошире и на Други светски рат.

Докази да су двадесетседомартовске демонстрације против пакта са Немачком оркестрирале иностране службе неспорнији су од наводне приче Карла Попера да је Принцип навођен из Берлина, а поготово од произвољне теорије да је Милоша Обилића инструментализовао падишахов наследник Бајазит. Последице Другог светског рата су за српски народ поражавајуће. Па, следствено логици коју егзерцирају у другим случајевима, „другосрбијанци” не само да немају основа да се позивају на партизанску антифашистичку традицију, што упорно чине, него ни на четнички антифашизам ког се доследно гаде.

Ако не због партизанске праксе да нападају Немце упркос геноцидном правилу „сто за једног”, било би логично да се од црвеног антифашизма јавно дистанцитрају барем зато што би их вољени партизани, упркос чињеници да су неки од „другосрбијанаца” њихови директни потомци, због ставова које износе без премишљања стрељали уз прву бандеру.

Уместо што четнике оптужују за недовољну агилност у борби против окупатора – да отворено кажу како им код равногораца не смета што су се против Немаца „недовољно” борили, него што су се уопште борили, ако ни због чега другог оно зато што својим антифашизмом онемогућавају „политички коректну” паралелу са усташама и осталим нацистичким слугама из редова суседних „народа и народности”. 

И да – уместо што за љотићевску идеологију и недићевску колаборацију оптужују српске националисте – поштено признају како се наслањају на ту традицију.

Да се међусобно договоре коме је ближи недићевски, а коме љотићевски концепт, као и да ли, након те поделе, могу да наступају јединствено или у две колоне.

Тек тада ће њихов „светоназор” бити заокружен.

И тек тада озбиљна расправа о жртвовању и цени жртвовања у српској историји може да почне.