Малолетнички чопори

Неке животиње живе у чврсто повезаним заједницама зато што им такав живот омогућује боље задовољење потреба и већу шансу за преживљавање. Како живот у заједници захтева неку врсту њене уређености, честа је њена пирамидална организација. На врху пирамиде је вођа чопора, који има највиши статус, а испод њега постоји неколико нивоа, све до њеног дна, где су најслабији чланови заједнице. Вођа чопора је у највећем броју случајева најјачи и најспособнији, а остаје на свом месту све док је у стању да насиљем одбрани свој статус.

За разлику од животиња, људско друштво је током свог развоја прошло пут од владавине јачега до владавине права. Тек настанком модерне државе, постало је могуће да заједница функционише не на основу тога ко је јачи, већ на основу тога ко је у праву. Закон мача и топуза су заменили правда, право и закони. Да би то било остварено, држава је морала да монополизује насиље. Зато и данас држава примењује насиље према онима који се не придржавају закона, који угрожавају права других, који се не подређују судским одлукама.

Током свог развоја дете на неки начин понавља развој заједнице јер се креће од биолошког и дивљег ка социјализованом и цивилизованом. Родитељи и други одрасли уче децу да у другој деци виде себе – људе који су исти као и они, који такође имају осећања, које боли исто што би и њих болело. Цивилизовано друштво је засновано на пријатељском односу према непознатима, на томе да се у конфликтима јасно разликује противник од непријатеља.

Извештаји показују да се насиље малолетника и деце врши у групама – чопорима. Менталитет чопора је такав да они изван чопора нису вредна људска бића, већ су предмети, плен, објекти презира и мржње. Мачете и секире су најбољи израз овог племенског духа. Угледају се на непрестано међусобно ратовање навијачких племена.

Зашто се млади удружују у чопоре? Један разлог је да се заштите од стварног или претпостављеног насиља. Други је да би дошли до плена и статуса. Динамика чопора је да деле одговорност и подстичу једно друго. Чопор им даје велику моћ јер три-четири дванаестогодишњака могу да савладају одраслог човека. При томе знају да их до напуњене четрнаесте године закон чини практично недодирљивима.

Брутално малолетничко насиље јесте озбиљан проблем, а још већи је логика која га ствара. Решење је у промени те логике и начина на који доживљавају себе и друге. Када схвате да ће бити ухваћени и кажњени, да иза жртве стоје они који је воле и који желе да је освете, схватиће да им се промена исплати. Коначна промена се збива када развију саосећање и емпатију са другима. Једино тако њихова насилност неће расти заједно са њима.