Чувар заборављених душа са Пештери

У прастаром „стојадину”, који сервисира новопазарски мајстор Бошко, самоуки добротвор Хидо крстари кроз аветињски празну пештерску висораван или се успиње по голијским планинским путељцима, како би донео храну, новац или лекове сиромашним људима. Више од 20 година Хидо Муратовић обилази заборављене душе.

„Дошла су нека вражја времена”, каже ми он, „када се људи који брзо живе троше као кинеске батерије. Али они то не осећају. И у тој журби, немају времена за друге”, прича новопазарски добри дух који хода, тера бицикл или вози старог „кеца”.

У продавници шарених бомбона или ћевабџиници на ћумур, чујем од насмејаних продаваца како баш тако називају Хида: добри новопазарски дух.

„Ове године, много људи из иностранства ме је посетило, закуцало ми на врата и дало ми новац, само на образ”, прича Хидо док једемо вруће мантије преливене јогуртом, сећајући се како је добротвор, тргујући деведесетих година старим ћилимима које је откупљивао по Пештери, а потом их продавао у Истанбулу, почео да упознаје мистични и убоги свет далеке висоравни.

У кућама грађеним почетком прошлог века, проналазио је вредне ћилиме, али, гле апсурда, те рукотворине, временом, више нису биле драгоцене за њега. Све више, Хидо се везивао за старце, жене и децу који живе у суровим пределима, до којих не стижу ни аутобуси, ни поштари. Зато их Хидо назива заборављеним душама. То су људи до којих не допире ново доба.   

„Само у последње две године, саградио сам десетак кућа сиромашнима и вратио осмех на лице стотини деце којима носим поклоне. У селима где школе броје три или четири ђака, сваке године им доносим новогодишње поклоне”, смеје се Хидо док промичемо старим делом Пазара, где омамљује мирис кафе из филџана, коју диванећи испијају занатлије.

Али, ускоро ће он сести у крнтију и возиће је по снегу, прерушен у Деда Мраза, јер та деца у далеким селима, не обилазе шопинг центре и за Деда Мраза су чули на телевизији. Хидо је за њих Деда Мраз из далека, који је, уместо да слети кочијама, стигао „заставом 101”. Али, чаролија је иста. И, многе сузе сиромашне деце, претворио је у сузе радоснице.

Распламсава тако Хидо успавану доброту, која чучи у свакоме од нас. Много Санџаклија који печалбаре по свету шаљу помоћ и муслиманима и православнима, па Хиду нису потребни семинари о мултикултуралности, едукације о суживоту, већ се он, онако брз на језику, потрудио да се прича о њему прошири ван Санџака. 

Појма нема ни како, ни зашто, али Хиду је Американка Поли Бланкер ове године послала 100 долара за Милку Куц, старицу која живи на самој граници између Србије и Црне Горе. Никола из далеке Канаде послао је породици Каришик 1.000 долара у село Тријебиње, у општини Сјеница, где је мајка напустила петоро малолетне деце.

„Донацијама добрих људи саграђена је нова кућа породици Каришик. Соња Ћук из Аустралије лично је у месецу Рамазану обишла породицу Баждар и донела им намирнице. Хрватица Лаура Краљ, која живи  Аустралији, чула је за тужне судбине мојих душа и послала ми је новчану помоћ за њих. Босанац Мирзет који је пре 20 година, због рата у Босни, напустио своју земљу, шаље ми стално новац за сиромашне људе. Једном ми је рекао: ’Помажи, Хидо, православне и муслимане, помажи децу једнако.’ Мирзет живи у Америци. И каже ми он: ’Та деца не знају за национализам и мржњу. Деца ће памтити само оно добро и сутра ће постати много бољи људи од нас’”, говори Хидо док шетамо чаршијом.

Људи му дају новац у руку. На образ. Неко 20, неко 2.000 евра. И шапну му: „Ти знаш коме треба.”
А, коме, заиста, треба Хидо?

Осим плакете листа „Вечерње новости” „Најплеменитији подвиг године”, коју је добио пре 12 година, ниједно државно признање Хидо није добио, мада председник Николић не штеди када је ордење у питању. 

Тапшу га, додуше, по рамену локалне главешине: „Благо теби Хидо, ти ћеш у рај.” А он ће њима: „Не штампате ви позивнице за рај.”

И не брине Хида, после свих ових година лутања, како ће завршити у животу после живота. Јер, промичу опет људи поред њега и питају га – треба ли некоме помоћ. Он опет маше рукама, изговара реченице рафално, маше рукама, као саобраћајац на Славији, јер увек негде жури. И гледа он ка Пештери, где се температура, чим зађе сунце, већ спушта испод нуле. 

И промичу у његовим сећањима лица и судбине. Пре десет година, када је Радојица Илић оболео од рака на мозгу, његова супруга била је очајна. Обоје без посла, а четворо деце гладују. Радојица је остао у кревету, а плате нема. И нашао се ту, ниоткуда и непозван, Хидо Муратовић.

Као дух који израња из старог „стојадина”. Алармирао је тада Хидо јавност, донео је Илићима хлеб, скупио новац за телевизор, да деца могу да гледају новогодишњи програм и цртаће. Деца су сада порасла, постали су људи.

И Хидо стари, али воли да се нашали, када каже да добри дечак у њему никако не жели да порасте.