Асови „чуче” у прошлости

Од нашег специјалног извештача

Љубљана- Ма колико пласман наших кошаркаша на Европском првенству у Словенији одудара од искривљене слике очекивања у „земљи кошарке“, апсолутно се мора посматратрати као успешна мисија. На „еуробаскет“ смо отишли кроз иглене уши, у последњем возу као најбољи трећепласирани тим квалификација, укупно 24, у саставу који је и за селектора Душана Ивковића до полетања авиона био готово непознаница. О предигри се мање више све зна. Ко је могао, а није хтео, ко се заситио и ко је увређен, а било је и повређених. Има ту вероватно и Ивковићеве кривице, јер није само виша сила утицала да се за четири године распадне млади тим који је представио као будуће европске владаре у лето 2009. у Пољској. Са чак девет новајлија, изборена виза за Светско првенство у Шпанији наредне године и један степеник више у односу на Литванију 2011, дају им за право да се осећају као на седмом небу. Уосталом, искусни стручњак изјавио је да му је ход по словеначкој прузи био тежи него онај са Олимпијакосом до титуле европског првака, па и тренерски дражи.

Резултатски могло је и боље, али и горе. Да смо у четвртфиналу имали Италијане, можда би ови момци „закачили“ и балкон Градске скупштине,ане смемо ни да замислимо какве би последице по нашу кошарку изазвао неодлазак на „мундобаскет“, после два прескочена олимпијска турнира. Ипак, немогуће је Словенију посматрати ван контекста целокупног другог опуса Ивковића као селектора. Требало би се сетити где смо били од 2002. и Индијанаполиса до 2008, када је направио први велики рез. У том шестогодишњем циклусурепрезентација је имала само један кикс, на претходном „еуробаскету“, који је за последицу имао неодлазак на Игре у Лондон. О томе какву је Србија кошарку играла, ред је да реч да струка, мада се јасно видело на четири велика такмичења због чега нас нема тамо где би смо желели. Асови још увек „чуче“ у прошлости,а без њихове продукције још дуго ћемо чекати да слушамо „Боже правде“.

Проблематика наше кошарке је одавно добила дијагнозу. Репрезентација је изгубила битку са водећим клубовима који креирају и њену политику, менаџерима и стручњацима којима се на утакмицама кличе уместо играчима. Уз то, немамо у НБА и у најјачим европским клубовима кошаркаше који су носиоци игре, а и оно мало што одскаче квалитетом изгубило је контакт са матицом. То су задаци које некадашњи асови који воде нашу кошарку морају под хитно да реше, мада је питање да ли и колико ће се и они задржати још у Сазановој. Српска политичка сцена утеловљена је и у све спортске поре. А, у кошарку се бар сви разумеју...

За који дан биће познато да ли селектор Ивковић одлази у легенду или ће предводити тим и у Шпанији. Да ли у КСС имају спремљено решење ко ће га евентуално заменити? Да ли ће „тврду“ фотељу понудити онима који су већ неколико пута одбили (Пешић, Маљковић), да ли је увек прва опција Жељко Обрадовић променио мишљење (после дебакла на ЕП 2005. рекао да је завршио са репрезентацијом), или ће се ићи и на подмлађивање струке (Саша Обрадовић, Александар Ђорђевић, Игор Кокошков). За Душка Вујошевића који је неспоран стручњак, зна се да би поделио навијачку масу, што је за репрезентацију погубно, а питање је како би играчи рецимо прихватили „гонича робова“Душка Ивановића. Селектор странац ( Шпанац Ђоан Плаза би рецимо био идеално решење), за сада не долази у обзир, јер у земљи у којој бар педесет тренера верује да су заслужили да воде репрезентацију, то би била јерес. Много питања, а ако будемо дуго чекали на одговор и Шпанија ће нам проћи са паролом . „важно је учествовати“.

Учинак наших кошаркаша у Словенији

 Колоне значе: број утакмица, минута у игри, проценат шута из игре, слободних бацања, скокова, асистенција, изгубљених лопти, освојених лопти и поена