Стјуардеса са дипломом социолога

 Рођене су у различитим крајевима Србије, школовале се на различитим факултетима и у различитим периодима живота отишле на четири супротне стране света – у потрази за шансом које овде нису добиле или у нади да ће им живот у другој земљи бити лепши. Заједно чине саставни део суморне миграционе статистике Института друштвених наука која сведочи да сваке године више од 32.000 особа оде из наше земље.

Од трња до звезда најбрже је стигла из Зрењанина Бранка Малиш (28), дипломирани социолог, која се већ две године на висини од 12.000 метара смеши путницима реномиране авио-компаније из Уједињених Арапских Емирата. Конкурс за стјуардесу поклопио се са моментом када је Бранка решила да „ради за плату, а не само из љубави”. Иако је пре две године из Србије отишла са сузама у очима, данас каже да јој је жао што то раније није учинила. Признаје да је посао стјуардесе потпуно другачији од оног за који се школовала, али истиче да може бити и незаборавна авантура – ако се схвати на прави начин.

„Мултикултурална средина као што је ова право је игралиште за социолога и новинара, а прилика да се завири у велики далеки свет је од непроцењиве вредности за моју генерацију која је детињство провела у ратовима, бомбардовању и под санкцијама. Физички јесте напорно и није нимало лако будити се усред ноћи и бити насмејан и љубазан према стотинама непознатих људи. Живећи у Дубаију усавршила сам шпански који сада течно говорим, а тренутно учим арапски. Такође, финансирам своје мастер студије комуникације и креативног писања, на једном британском универзитету, што би из Србије било практично немогуће  Недостају ми породица и пријатељи, али за сада не планирам повратак у Србију“, каже Бранка Малиш.

Њена вршњакиња Марија Драмићанин из Краљева већ три године живи и ради на  Шпанском националном институту за онкологију (ЦНИО) у Мадриду – пре свега захваљујући чињеници што је након завршетка студија на Биолошком факултету у Београду добила шпанску стипендију за докторске студије.

„За Шпанију сам се определила пре свега због чињенице да је ЦНИО водећи институт из области онкологије, има одличне услове за научни рад и тим врхунских стручњака са којима имам прилику да директно сарађујем. Тренутно изучавам формирање имуног система на атомском нивоу и потенцијалне проблеме у том процесу који доводе до развоја тумора. Истовремено се бавим изучавањем премештања ДНК са једног места на друго унутар генома, а резултати рада на овом врло занимљивом феномену, за који сам освојила три награде, већ су објављени у једном научном часопису“, прича Марија, која планира да своју научну каријеру настави у некој другој земљи, која неће бити Србија.

Тридесетпетогодишња београђанка, глумица Јелена Ступљанин, коју ових дана гледамо у телевизијској серији „Лисице”, већ десет година ужива у погледу на град који никад не спава. У Њујорк је отишла пре десет година јер је желела да своје професионално усавршавање настави у чувеном глумачком студију Ли Стразбер и у разговору за „Политику“ истиче да је веома задовољна тиме где се тренутно налази.

„Овај град називам својом кућом, овде су ми неки од најбољих пријатеља које имам и које сам овде стекла, а разноликост коју град стално пружа је изузетна. Члан сам позоришне компаније „Рајзинг Финикс репертори“ који окупља уметнике моје генерацијеи који, поред рада у позоришту, глуме и на филму и у разним ТВ серијама овде. У своје добре пријатеље убрајам и нашег Уликса Фехмијуа, затим Беку Вучо, Миру Фурлан као и браћу Немању и Бранислава Балу са којима сам снимила и последњи филм ’Love Hunter’ који има премијеру у октобру на варшавском филмскомфестивалу.“

Дечји неуролог из Ниша др Босанка Јочић-Јакуби (50) већ три године ради у Кувајту, где је отишла након званичног конкурса Министарстваздравља Кувајта који јебио упућен нашем Министарству здравља. У разговору за наш лист ова докторка са поносом каже да је рођена у Југославији на коју је јако поносна и додаје да је расла у космополитској породици у којој су „образовање, рад, култура, љубав и алтруизам били основни постулати“ .

„Ја сам се школовала свуда по свету, наравно о личном трошку, и након много година учења у Холандији, Белгији, САД, Италији и Аустрији посветила сам се дечјој неурологији. На крају је дошао тренутак да све иностране едукације и школе дечје неурологије и епилептологије буду признате као и моје основно образовање. То се десило у Кувајту у коме сам после пробног рада од три месеца добила понуду да уговор продужим на две године, а затим и даље – колико будем хтела. Ја покривам рад дечјег неуролога и епилептолога којих има само неколико у две државне болнице – Ал Сабах хоспитал и Ал Фарванија хоспитал“, каже др Босанка Јочић-Јакуби и са поносом додаје да је обезбедила долазак десетак лекара из Србије у Кувајт – од десет дечјих неуролога који покривају целу територију Кувајта са 3,6 милиона становника, четворо је из Србије и они раде у четири различите болнице које су под покровитељством Министарства здравља. На питање – да ли планира повратак у Србију, Босанка одговара: „Дом је тамо где ти је добро. Мени је добро у Кувајту и то је сада мој други дом.“

Катарина Ђорђевић

-----------------------------------------------------------

Највећи број наших суграђана емигрира у Немачку

Сваке године више од 32.000 особа оде из наше земље, а статистика говори да највећи број наших суграђана одлази у Немачку – око 9.000 њих годишње пакује кофере за економски најпросперитетнију земљу старог континента. Аустрија је друга обећана земља за наше емигранте, у коју сваке године одлази више од 4.000 особа, а из визуре најновије статистике Института друштвених наука Словенија је трећа најпожељнија „друга домовина”. Када се анализира образовни профил емиграната добија се податак да најобразованији углавном пакују кофере и дипломе у САД и Канаду, а најмање образовани одлазе у Аустрију. o томе илустративно сведочи податак да чак 44 одсто особа које емигрирају у земљу јаворовог листа има високо образовање, односно да трећина оних који одлазе у Америку има завршен факултет или вишу школу. Важи и обрнуто – трећина особа која се трајно исељава у Аустрију нема завршену основну школу, а 46 одсто емиграната који одлазе у ову земљу има само осмогодишње образовање.

.