Три брата у Гарди Војске Србије

Потекли су из радничке породице, из села Тијовац код Куршумлије. Прва обука су им биле дедине ратне приче и лов. Данас су три рођена брата Зоран, Горан и Иван Шејић припадници Гарде Војске Србије. Најстарији Зоран је у "кобрама", а Горан и најмлађи Иван у војној полицији. Мало је теже разговарати са свом тројицом одједном, јер су на различитим дужностима, и то специјалним, на задацима обезбеђења важних личности и објеката. Али, захваљујући разумевању старешина некако су нашли време за сусрет са новинаром и фоторепортером.

Најстарији брат Шејић је после завршене средње школе – математичке гимназије – отишао на одслужење војног рока, био је у Приштини, Пећи, Косовској Митровици. При крају војног рока изашао је конкурс за школовање подофицира. Преселио се у Пожаревац и по завршетку школе постао пешадијски подофицир. Каријеру је наставио у Гардијској бригади у воду војне полиције за специјалне намене. Четири године је командовао одељењем за противдиверзантску заштиту, а затим прешао у батаљон специјалне намене "Кобра". Сада ради на обезбеђењу најважнијих људи у држави. Више пута је награђиван, одликован и ванредно унапређен.

Нема података да ли су некада три брата били истовремено у једној бригади, али и у светским армијама, и ако има таквих случајева, они су свакако реткост.

Најстарији брат се осећа "кривим" што су и Горан и Иван кренули његовим стопама.

– Више од десет година сам професионални војник. Причао сам браћи о свом послу и њима се то свидело. И они су пожелели да обуку униформу – каже Зоран.

Средњи по рођењу, Горан, завршио је економску школу. У подгоричком батаљону добио је најбоље оцене и тако стекао услове да се по угледу на брата, запосли у тадашњој Гардијској бригади. Од 2001. године је у 25. батаљону војне полиције, у првој чети специјалне намене, прво као војник по уговору, а после две и по године стекао је услов да га предложе за подофицира. Сада је у чину водника. (Зоран је старији водник, а Иван десетар по уговору.)

Иван је дошао у гарду 2005. године, такође у прву чету специјалне намене у 25. батаљону и Горан му је био командир одељења. И он намерава да се школује и придружи двојици старије браће у подофицирском чину.

Шејићи су фамилија ратничке традиције која сеже до чукундеде. Прадеда Василије је шест година провео у борбама у балканским и Првом светском рату, деда Радојица је био учесник народноослободилачке борбе, одликован је више пута, а добио је и медаљу заслуга за народ.

– Одрасли смо на селу, а деда нам је својим причама усадио љубав према оружју. С њим смо као деца одлазили и у лов на зечеве, вукове и дивље свиње у шумама код Куршумлијске бање.

Посао их је довео у Београд.

Зоран има и породицу, супругу Јелену и синове Михаила и Вељка, Горан је ожењен Милицом, а Иван има девојку, али још не размишља о женидби.

Нова су времена, и за припаднике Гарде није довољно само вешто баратање оружјем и специјална физичка обука. Браћа су научила све тајне војничког посла, сада уче енглески, јер се надају да ће, кад за то дође прилика, отићи и у неку од мировних мисија у свету. У коју земљу није им толико битно, али би желели и да се на том послу опробају.

До тада, до неког дужег пута, скокну у Куршумлију, да обиђу родитеље.