Поповић зна колико ми значи Француска

Од шампионата за јуниоре у Задру, прошло је тачно 13 година. Било је то лето 2000. када је Француска лансирала нови талас који је покорио Европу и најавио генерацију којој ће се сви клањати.

Али, уместо хвалоспева и жетве медаља, као да се неко проклетство обрушило на кумове Паркера и Дијаоа и њихове саиграче Флоријана Пјетруса и Туријафа. Увек би им се неко нашао на путу вечне славе и толико жељене златне круне. На „Евробаскету 2003” била је то Литванија, у полуфиналу. Затим две године касније у Београду, поново у полуфиналу, сјајни Дијамантидис и Грчка. Бронза је ипак била довољна утеха. Шпанију су 2007. напустили већ у четвртфиналу, после пораза од касније шампионске Русије. Још већи ударац добили су у Пољској 2009, када их је Шпанија готово демолирала, такође у четвртфиналу.

Кошаркашки богови су им се коначно смиловали пре два лета у Литванији и огроман труд наградили финалом које су према сопственом признању превише славили и Фурија је дошла по своје.

Али, фантастичне звезде Француза никада нису губиле наду. Наставиле су да граде импресивне каријере и за разлику од многих асова у другим државама за њих лето са државним тимом није била казна, већ привилегија и понос. С обзиром на такав однос, никада се није постављало питање да ли ће ставити злато око врата, већ само када ће то учинити.

– Тешко ми је да опишем моја осећања. Ово ми значи много, као и за целу Француску. Много људи је било уз нас, сви француски спортисти, пријатељи и породица. Имали смо толику подршку јурећи ову титулу. Пут до ње је био невероватан и не бих ништа мењао. Иза нас је толико успона и падова, бола, бронзана и сребрна медаља. И коначно смо стигли до злата. Ово је предивно, осећам се веома срећан због тренера и саиграча. Сви они су веровали у мене, као и да заједно можемо до злата. Финале је била наша најбоља утакмица до сада, као тима. Све у свему, био је то перфектан моменат који ми много значи. Ово је велики тренутак за Француски спорт и кошарку –  каже Тони Паркер, најбољи играч шампионата у Словенији.

Иако је било више лоших, него лепих тренутака у чекању да се попне на кров Европе, Паркер се и даље радо сећа сваког дела пута који је прешао са саиграчима. А, никада неће заборавити како је све почело.

– Када смо освојили то јуниорско злато, нешто се догодило у мом срцу. Рекао сам себи, обожавам кошарку и да играм за државни тим. Тако размишљају Дијао, Флоријан Пјетрус, Туријаф. Ми сви имамо тај понос када играмо за државни тим. Обећали смо себи да ћемо освојити прво могуће злато и у сениорској конкуренцији. А, онда се појавио Пау Гасол и Шпанија, па је путовање било дуго.

Иза фантастичног бека је предуга сезона, финале НБА лиге, а потом припреме и три недеље са државним тимом, па је упитан како се осећа физички.

– Мало сам уморан, била је ово веома дуга сезона. Умор ме је стизао и током утакмица, поготово у полуфиналу. Али, са селектором Колеом сам направио перфектан план. Рекао ми је да верујем саиграчима и да се ослоним на њих када ме буду удвајали. Тада је изговорио: „Ти си већ урадио део посла, сада и тим мора то да уради”! И зато је он наш селектор. Све је предвидео, а ја сам га послуша. Играо сам као плејмејкер, играо за екипу. И због тога сам посебно срећан, сви су учествовали у овом величанственом успеху.

Никада није рекао „не” репрезентацији, али не критикује они који имају преча посла преко лета:

– Не желим другима да судим. Волим да играм за своју земљу и поносан сам због тога. Имам велику срећу да се налазим у најбољој организацији на свету, а то је Сан Антонио који ме пушта да играм за национални тим. Тренер Грег Поповић ме је први звао после четвртфинала и полуфинала. Пожелео ми је срећу пошто је знао колико очајнички желим злато. Давао ми је савете. Али, највише од свега, захвалан сам му што ме пушта да играм за своју земљу. Сада идем у тренинг камп са златном медаљом.

Има три шампионска прстена, али признаје да европско злато доноси посебан осећај.

– То је веома тешко учинити. Сан Антонио има најбоље навијаче на свету, али када играш за целу земљу онда је то велики притисак који мораш да носиш сваки дан, на свакој утакмици. То су тотално другачија осећања, али оба су невероватна. Титула са Француском има посебну тежину због 13 година чекања. Сада са државним тимом имам три године да урадим још нешто, пошто тада идем у пензију.

Александар Тодоровић

-----------------------------------------------------------

Можда прескаче „Мундобаскет 2014”…

По свему судећи Паркер наредно лето неће играти на Светском првенству, али наредно Европско првенство, као квалификационо за Олимпијске игре 2016, сигурно неће пропустити.

– Не знам сада за Шпанију. Сигурно ћу играти 2015. и 2016, али следеће године не знам. Све зависи ос тога како се будем осећао физички. Веома ми је тешко, ишао сам све до НБА финала, па сада до финала Евробаскета. Срећан сам што имам тренера Поповића који током сезоне зна да ме одмори, као и Данкана и Ђинобилија. Надам се да ће и селектор Коле да остане, пошто је он један од основних разлога што се враћам сваке године. Он брине за моје тело. Не убија ме са два тренинга дневно и таквим стварима. Али, зна да ће дати максимум. Зато ми је битно да он потпише нови уговор, па ћу зато причати са председником Савеза како би му дао велики уговор.