Црногорци и Хрвати на Битефу

У оквиру званичне селекције овогодишњег 47. издања Битефа у четвртак ће позоришној публици бити представљене две представе. Обе у Народном позоришту у Београду. Најпре ће у 18 часова на сцени „Раша Плаовић” своју представу „Post scriptum” у адаптацији и режији Варје Ђукић извести Црногорско народно позориште из Подгорице, док ће у 20 часова на великој сцени националног театра наступити трупа „Монтажстрој” из Загреба са својим новим остварењем „55+”. Концепт и режију потписује Борут Шепаровић.

Представа „Post scriptum” на неконвенционалан начин бави се животом и делом Данила Киша. Поред Кишове прозе ауторка Варја Ђукић је у представу укомпоновала балет, звук, видео-арт и светло.  

– Адаптација је сачињена од приче „Енциклопедија мртвих”, на крају истоимене књиге прича је „Post skriptum”, од листања и читања одштампаног „Кондуктера” југословенског реда вожње железничког, аутобуског, бродског и авионског саобраћаја, који је написао Едуард Сам, Кишов отац. Божо Копривица, писац-песник и незамењиви у театру, „наносио је, опремао” Кишовом прозом „Рани јади”, „Башта, пепео”, „Пешчаник”, „Лаута и ожиљци”, поезијом, Кишовим преводом Гетеове поеме „Краљ виловњака”. Литература је послужила као биографска грађа. Проза и поезија је снимљена, монтирана као аудио целина, наратори су сви: писац, дечак Анди, отац, мајка, Динго, Јулија, дечаци из Керкеберабаша… објашњава Варја Ђукић.

 Хрватска трупа „Монтажстрој” стари је Битефов знанац. Овога пута у Београд стиже са остварењем „55+”.

– Посебно ми је драго да у региону бивше Југославије, у којем још увек можемо разумети једни друге, представимо генерацију која је управо у тој бившој држави одрастала заједно и провела своју младост. Због тога су повезани и са грађанима других држава бивше Југославије јер су сви они заједно делили неке вредности које су данас изгубљене, због чега сматрам да је пропитивање тог наслеђа изузетно важно не само у Загребу, него и у Београду. Да је пројект „55+” реализован у Београду с тамошњим грађанима старијима од 55 година, вероватно би резултирао сличним закључцима. Сама представа бави се најважнијим тренуцима у животу, а сваки протагониста добио је тачно онолико секунди колико има година да исприча свој најважнији минут. Осим минутима који су прошли, представа се бави и минутима које тек долазе – каже Борут Шепаровић.

Б. Г. Требјешанин