Битеф у Пољској има заиста легендаран статус

Леха Коњчака упознао сам јесенас у Француској 7, на јубиларним 50. Београдским преводилачким сусретима које је Удружење књижевних преводилаца Србије, уз стандардну подршку Министарства културе Србије, први пут одржало у сарадњи са страним партнером, земљом која је на Сусретима наступила као почасни гост. Била је то Пољска, коју су на овој престижној књижевно-преводилачкој манифестацији представљали Пољски институт у Београду, чији је Коњчак директор, и Институт „Адам Мицкјевич” из Варшаве, испред којег је у нашој престоници гостовала Зузана Кучера.

Лех Коњчак (1981) дипломата је од каријере, од 2008. године ради у пољском Министарству иностраних послова, а пре доласка на дужност директора Пољског института у Београду (2023) исту функцију обављао је у Грузији, у Тбилисију. Респектабилан академски пут крунисао је двема објављеним књигама посвећеним историји уметности и културе. Директан је, посвећен и надахнут саговорник, а у Београду се, како сам каже, осећа као код куће.

Пољски институт у Београду врло је активан или барем такав утисак стичу људи који прате културни живот у нашој земљи. Шта мислите о досадашњим достигнућима и какве су тежње угледне институције на чијем сте челу?

Пољски институт у Београду најмлађи је члан већ постојеће мреже пољских института који широм света раде под окриљем Министарства спољних послова Републике Пољске. Присутни смо у Београду, Њујорку, Пекингу, Токију, Паризу, Кијеву, Њу Делхију и другде. Прва два института утемељена су још пре Другог светског рата, и то у Букурешту и Будимпешти. Институт у Београду основан је крајем 2023. године. Ствари су у старту биле повољне јер су пољска култура, а нарочито филм, позориште и књижевност одувек изазивали незанемарљиву позорност овдашње публике. Захваљујући уистину невероватном ангажману групе књижевних преводилаца с пољског језика, српски читаоци имали су и имају одличан приступ пољској литератури. Поменуо бих имена Љубице Росић, Бисерке Рајчић, Милице Маркић, која преводи дела пољске нобеловке Олге Токарчук, ту је Мила Гавриловић, која је примила једну важну књижевну награду за превод поезије Ане Швирчињске, па Јелена Јовић... Давно пре оснивања нашег института у Београду, а захваљујући драгоценом раду српских књижевних преводилаца, пољска књижевност била је и те како присутна у Србији. У протекле две године у Србији су боравили многи пољски писци и прозаисти чије су књиге преведене на српски. Знате, није наша мисија да тек тако промовишемо пољску културу. Ствари се промовишу по продавницама и шопинг-моловима. За нас је од посебног значаја сарадња. Ми посебан акценат стављамо на пољско-српске копродукције.

Како бисте описали културни живот у Београду и Србији? Као вибрантан и изразито жив, или пак можда просечан, или чак учмао?

Учмао? Не, не, нипошто. Мора се рећи да је Београд једно веома занимљиво место. Наравно, разлика у функционисању културних институција у Пољској и Србији јесте видљива. Није то само питање обима и опсега активности, већ и различитих стратегија, искустава, па и социјалног бекграунда. Културни живот у Пољској није у тој мери фестивалски оријентисан, да тако кажем. Кад смо код тога, српски фестивали су и те како су познати у Пољској. Битеф у Пољској има уистину легендаран статус. Истакнути пољски редитељи као што су Гротовски, Кантор, Свињарски, а и многи други, представили су своје комаде пред овдашњом публиком. Надам се да ће се та прилика поновити, да савремени пољски позоришни ствараоци буду представљани београдским и српским љубитељима театра. Исто тако, волео бих да кажем да су београдски музеји у тематском смислу изузетно шаролики те да је понуда више него занимљива. Ту су и античка уметност и српско православље, и афричка уметност, и српско народно стваралаштво. Новије неке изложбе у Музеју савремене уметности, укључујући изложбе радова Олге Јеврић, сматрам особито значајним. У Београду постоји већи број вансеријских установа које обликују културни крајолик овог града. Музеј афричке уметности може да послужи као пример; то је једина институција те врсте у целој средњој и источној Европи. Тај музеј, штавише, од самог свог настанка негује антиколонијалистички дух. С обзиром на економски развој Африке и све веће присуство афричке културе на светској позорници, и тај музеј изазива све веће интересовање свугде, па и у Пољској.

Читате ли српске писце, слушате ли нашу музику? Да ли вас занимају нове тенденције у српском филму, у нашим ликовним уметностима?

Пољски читаоци имају прилику да открију српску књижевност. Важну улогу у томе одиграла је Данута Ћирилић Стржињска, импозантна личност у пољском културном животу која је за живота објавила на стотине превода са српског и осталих балканских језика. Мени су посебно драга Кишова дела. Такође, Растко Петровић заузима посебно место међу мени драгим писцима. Веома су занимљиви и ствараоци млађе генерације. Тренутно читам експериментални роман „О чему је реч?” Уроша Ђурковића. Песничке збирке Бојана Марковића „Пећина, изнутра” и Срђана Гагића „Варљива историја дома” такође су изванредне и у концептуалном смислу привлачне. Надам се да ће ускоро бити преведене на пољски. Што се музике тиче, пре десетак година још, група пољских рокера снимила је верзије великих хитова југословенског рока. Тај пројекат, познат као „Југополис”, постигао је огроман успех, па је тако данас тешко наћи Пољака који није чуо „Маљчике” или „Верујем, не верујем”.

Која је то, или у чему је главна разлика између пољског и српског менталитета?

Искрен да будем, ја се у Београду осећам као код куће. Разлике у менталитету између Пољака и Срба незнатне су и од другоразредног су значаја. На недавно одржаном самиту нордијских и балтичких земаља неко се нашалио да је Пољска, у ствари, као нека јужна Скандинавија. Јесте то шала, али Пољска заиста све више нагиње северу. И то се сасвим јасно види с југа. Наши пријатељи из Србије укажу нам на то кад год дођу у Пољску. Стиче се утисак да смо у очима Срба мало више затворени, интровертнији. И улога словенске традиције у нашим двема земљама индикативна је. Иако словенска традиција није кључни елемент пољског идентитета, она је присутнија у јавном животу у Пољској у време, на пример, кад се обележава Ноћ Купале, летње дугодневице. На десетине приредби посвећених словенској култури одржавају се током целе године.

Ако би вас неко замолио да опишете срж улоге једног посленика у сфери културне дипломатије данас у Европи – шта бисте рекли?

У трактату који је написан за пољско-литванског краља Жигмунда Старог, Коперник је формулисао тезу коју је заогрнуо латинском сентенцијом „Monetae cudendae ratio”, што ће рећи: слаб новац ће протерати ваљан. Написао је: „Нарочит ће процват доживети земље у временима кад ваљан новац имају; оне, пак, што слаб новац користе – пропадају и нестану.” Исто се може применити и у сфери информација. Лажне информације протерују истину из јавног живота. Дезинформације, које се често шире и преко друштвених медија, доприносе стварању бројних негативних стереотипа. Медији, који су смишљени тако да би нас повезивали и зближавали, почели су да нас деле, а неретко и да распирују антипатије међу људима. Јавна дипломатија подразумева, пре свега, то да људи искрено разговарају и међусобно се упознају.