Bitef u Poljskoj ima zaista legendaran status

Leha Konjčaka upoznao sam jesenas u Francuskoj 7, na jubilarnim 50. Beogradskim prevodilačkim susretima koje je Udruženje književnih prevodilaca Srbije, uz standardnu podršku Ministarstva kulture Srbije, prvi put održalo u saradnji sa stranim partnerom, zemljom koja je na Susretima nastupila kao počasni gost. Bila je to Poljska, koju su na ovoj prestižnoj književno-prevodilačkoj manifestaciji predstavljali Poljski institut u Beogradu, čiji je Konjčak direktor, i Institut „Adam Mickjevič” iz Varšave, ispred kojeg je u našoj prestonici gostovala Zuzana Kučera.

Leh Konjčak (1981) diplomata je od karijere, od 2008. godine radi u poljskom Ministarstvu inostranih poslova, a pre dolaska na dužnost direktora Poljskog instituta u Beogradu (2023) istu funkciju obavljao je u Gruziji, u Tbilisiju. Respektabilan akademski put krunisao je dvema objavljenim knjigama posvećenim istoriji umetnosti i kulture. Direktan je, posvećen i nadahnut sagovornik, a u Beogradu se, kako sam kaže, oseća kao kod kuće.

Poljski institut u Beogradu vrlo je aktivan ili barem takav utisak stiču ljudi koji prate kulturni život u našoj zemlji. Šta mislite o dosadašnjim dostignućima i kakve su težnje ugledne institucije na čijem ste čelu?

Poljski institut u Beogradu najmlađi je član već postojeće mreže poljskih instituta koji širom sveta rade pod okriljem Ministarstva spoljnih poslova Republike Poljske. Prisutni smo u Beogradu, Njujorku, Pekingu, Tokiju, Parizu, Kijevu, Nju Delhiju i drugde. Prva dva instituta utemeljena su još pre Drugog svetskog rata, i to u Bukureštu i Budimpešti. Institut u Beogradu osnovan je krajem 2023. godine. Stvari su u startu bile povoljne jer su poljska kultura, a naročito film, pozorište i književnost oduvek izazivali nezanemarljivu pozornost ovdašnje publike. Zahvaljujući uistinu neverovatnom angažmanu grupe književnih prevodilaca s poljskog jezika, srpski čitaoci imali su i imaju odličan pristup poljskoj literaturi. Pomenuo bih imena Ljubice Rosić, Biserke Rajčić, Milice Markić, koja prevodi dela poljske nobelovke Olge Tokarčuk, tu je Mila Gavrilović, koja je primila jednu važnu književnu nagradu za prevod poezije Ane Švirčinjske, pa Jelena Jović... Davno pre osnivanja našeg instituta u Beogradu, a zahvaljujući dragocenom radu srpskih književnih prevodilaca, poljska književnost bila je i te kako prisutna u Srbiji. U protekle dve godine u Srbiji su boravili mnogi poljski pisci i prozaisti čije su knjige prevedene na srpski. Znate, nije naša misija da tek tako promovišemo poljsku kulturu. Stvari se promovišu po prodavnicama i šoping-molovima. Za nas je od posebnog značaja saradnja. Mi poseban akcenat stavljamo na poljsko-srpske koprodukcije.

Kako biste opisali kulturni život u Beogradu i Srbiji? Kao vibrantan i izrazito živ, ili pak možda prosečan, ili čak učmao?

Učmao? Ne, ne, nipošto. Mora se reći da je Beograd jedno veoma zanimljivo mesto. Naravno, razlika u funkcionisanju kulturnih institucija u Poljskoj i Srbiji jeste vidljiva. Nije to samo pitanje obima i opsega aktivnosti, već i različitih strategija, iskustava, pa i socijalnog bekgraunda. Kulturni život u Poljskoj nije u toj meri festivalski orijentisan, da tako kažem. Kad smo kod toga, srpski festivali su i te kako su poznati u Poljskoj. Bitef u Poljskoj ima uistinu legendaran status. Istaknuti poljski reditelji kao što su Grotovski, Kantor, Svinjarski, a i mnogi drugi, predstavili su svoje komade pred ovdašnjom publikom. Nadam se da će se ta prilika ponoviti, da savremeni poljski pozorišni stvaraoci budu predstavljani beogradskim i srpskim ljubiteljima teatra. Isto tako, voleo bih da kažem da su beogradski muzeji u tematskom smislu izuzetno šaroliki te da je ponuda više nego zanimljiva. Tu su i antička umetnost i srpsko pravoslavlje, i afrička umetnost, i srpsko narodno stvaralaštvo. Novije neke izložbe u Muzeju savremene umetnosti, uključujući izložbe radova Olge Jevrić, smatram osobito značajnim. U Beogradu postoji veći broj vanserijskih ustanova koje oblikuju kulturni krajolik ovog grada. Muzej afričke umetnosti može da posluži kao primer; to je jedina institucija te vrste u celoj srednjoj i istočnoj Evropi. Taj muzej, štaviše, od samog svog nastanka neguje antikolonijalistički duh. S obzirom na ekonomski razvoj Afrike i sve veće prisustvo afričke kulture na svetskoj pozornici, i taj muzej izaziva sve veće interesovanje svugde, pa i u Poljskoj.

Čitate li srpske pisce, slušate li našu muziku? Da li vas zanimaju nove tendencije u srpskom filmu, u našim likovnim umetnostima?

Poljski čitaoci imaju priliku da otkriju srpsku književnost. Važnu ulogu u tome odigrala je Danuta Ćirilić Stržinjska, impozantna ličnost u poljskom kulturnom životu koja je za života objavila na stotine prevoda sa srpskog i ostalih balkanskih jezika. Meni su posebno draga Kišova dela. Takođe, Rastko Petrović zauzima posebno mesto među meni dragim piscima. Veoma su zanimljivi i stvaraoci mlađe generacije. Trenutno čitam eksperimentalni roman „O čemu je reč?” Uroša Đurkovića. Pesničke zbirke Bojana Markovića „Pećina, iznutra” i Srđana Gagića „Varljiva istorija doma” takođe su izvanredne i u konceptualnom smislu privlačne. Nadam se da će uskoro biti prevedene na poljski. Što se muzike tiče, pre desetak godina još, grupa poljskih rokera snimila je verzije velikih hitova jugoslovenskog roka. Taj projekat, poznat kao „Jugopolis”, postigao je ogroman uspeh, pa je tako danas teško naći Poljaka koji nije čuo „Maljčike” ili „Verujem, ne verujem”.

Koja je to, ili u čemu je glavna razlika između poljskog i srpskog mentaliteta?

Iskren da budem, ja se u Beogradu osećam kao kod kuće. Razlike u mentalitetu između Poljaka i Srba neznatne su i od drugorazrednog su značaja. Na nedavno održanom samitu nordijskih i baltičkih zemalja neko se našalio da je Poljska, u stvari, kao neka južna Skandinavija. Jeste to šala, ali Poljska zaista sve više naginje severu. I to se sasvim jasno vidi s juga. Naši prijatelji iz Srbije ukažu nam na to kad god dođu u Poljsku. Stiče se utisak da smo u očima Srba malo više zatvoreni, introvertniji. I uloga slovenske tradicije u našim dvema zemljama indikativna je. Iako slovenska tradicija nije ključni element poljskog identiteta, ona je prisutnija u javnom životu u Poljskoj u vreme, na primer, kad se obeležava Noć Kupale, letnje dugodnevice. Na desetine priredbi posvećenih slovenskoj kulturi održavaju se tokom cele godine.

Ako bi vas neko zamolio da opišete srž uloge jednog poslenika u sferi kulturne diplomatije danas u Evropi – šta biste rekli?

U traktatu koji je napisan za poljsko-litvanskog kralja Žigmunda Starog, Kopernik je formulisao tezu koju je zaogrnuo latinskom sentencijom „Monetae cudendae ratio”, što će reći: slab novac će proterati valjan. Napisao je: „Naročit će procvat doživeti zemlje u vremenima kad valjan novac imaju; one, pak, što slab novac koriste – propadaju i nestanu.” Isto se može primeniti i u sferi informacija. Lažne informacije proteruju istinu iz javnog života. Dezinformacije, koje se često šire i preko društvenih medija, doprinose stvaranju brojnih negativnih stereotipa. Mediji, koji su smišljeni tako da bi nas povezivali i zbližavali, počeli su da nas dele, a neretko i da raspiruju antipatije među ljudima. Javna diplomatija podrazumeva, pre svega, to da ljudi iskreno razgovaraju i međusobno se upoznaju.