Оклеветано патриотско становиште

Да ли је неподношљиво немирно дете заправо мирно? Или је, којим случајем, искривљена антипатриотска логика – исправна? У оба случаја одговор је негативан, изузев ако се као Иван Миленковић не упетљамо у причу о ономе што не схватамо (или намерно манипулишемо), па представимо као „негацију негације” оно што то несумњиво није.

Толико о томе. Нећу, услед жеље да одговорим на лавину личних увреда, мало-помало, и сам да дођем на ниво оних који у недостатку аргумената сваку расправу гурају у сферу острашћености и директног омаловажавања неистомишљеника.

Што се патриотског становишта тиче, оно свакако није „неговање послушничког односа према држави”. Патриотизам, како је исправно рекао Владимир Даљ, „представља љубав према отаџбини”.

Но, то не значи да патриотско становиште подразумева безрезервну подршку државној политици. Како је лепо казао Марк Твен: „Патриотизам је подржавање своје земље увек, а владе само онда када то заслужује.”

Када власт поступа противзаконито, па и нечовечно, истинско патриотско становиште не подразумева послушнички однос према њој. Напротив. Јер, није погрешио енглески писац Ричард Олдингтон када је устврдио да је „патриотизам живо осећање колективне одговорности”.

У духу реченог, највећи немачки патриоти су баш људи који су се и ради своје отаџбине, и ради човечности, успротивили нацистичкој политици. Као што су то и данас они, нажалост ретки, на отпор политици својих држава спремни, држављани евроатлантских сила које широм света, безочно проливајући туђу крв, покушавају да успоставе некакав „нови светски поредак”.

Као контраст томе, тешко је не оценити негативно понашање наших грађана који су 1999. године стали на страну НАТО агресора на Србију. Такво понашање се може упоредити с активностима припадника норвешке или холандске (пре свега фламанске) пронацистичке „пете колоне”, током напада Немачке на њихове земље. У томе није било ничега патриотског, а ни хуманог. Напротив, све спада у домен једног другог појма, који у правним државама повлачи озбиљне санкције.

Тако смо стигли и до ништарија. Миленковић нас подсећа на речи Емброуза Бирса (1842–1913) о патриотизму као последњем уточишту ништарија. Тај амерички писац је њих уистину поновио.

Међутим, оне су увелико биле у оптицају већ у другој половини 18. века, много пре него што се он родио. Тада су приписиване знаменитом британском лексикографу и писцу Самјуелу Џонсону (1709–1784), што је навело његовог пријатеља и биографа Џејмса Босуела (1740–1795) да у свом, до данас врло читаном делу, речено појасни. Како је посведочио, Џонсон је једном приликом поменуто рекао у вези с лажним патриотизмом, а не у вези са искреном љубављу према отаџбини.

Мрзитељи свега националног до данас малициозно занемарују тај контекст, и из њега истргнуте речи Семјуела Џонсона користе за ниподаштавање људи патриотских опредељења.

Друга варијанта је да их некритички наводе у интерпретацији америчког сатиричара Емброуза Бирса. Све то указује да су антипатриотизам и мондијализам, у већој мери од патриотизма, данас прибежиште олоша. Он иде тамо где су паре, а њих навелико деле они који у интересу своје неоколонијалне политике подривају суверенитет других држава.

Свакако, ништарија има на свим странама. И међу патриотама, а не само у редовима оних који то нису. Карактер је једно а убеђења су нешто друго. А узгред буди речено, док год се не пређу границе законитости – или наша држава не потоне у воде у којима је био, на пример, Трећи рајх – и одбацивање патриотског становишта је прихватљиво.

Легитимно је мишљење типа старогрчког филозофа Диогена, да није „ни Атињанин ни Грк, већ грађанин света”. Наравно, тако је док се понашање произашло из њега креће у домену принципијелности.

Када смо код тога, тешко је правдати као легитимно понашање Грка који су стали на страну Персијанаца. А Мирко Ковач и Бора Ћосић – које је, како тврди Миленковић, „убио” српски патриотски шљам – у јеку српско-хрватских сукоба урадили су нешто слично, то јест отишли су из Србије у Хрватску (Ровињ). Ако су баш толико осуђивали оно што се на нашим просторима дешавало, разумео бих да су отишли у неку доказано демократску и мирољубиву земљу.

Но, они су отишли у државу коју је, уз експлозију неоусташких страсти, успостављао Фрањо Туђман. Уз то, не да су начелно осуђивали сваки шовинизам (па и српски), већ су се ставили на страну оних који су баш са таквих позиција (Загреб, Сарајево) или империјалистичког становишта (НАТО) водили рат против Срба. Нема шта – „принципијелно”!

Историчар