Рано је за руковање

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Ништа од наговештеног драматичног пробоја у Њујорку. Председник Ирана Хасан Рохани се руковао и разговарао са председником Француске Франсоа Оландом, имао састанак и са директорком Међународног монетарног фонда Кристином Лагард, али није дошао на ручак који је за шефове делегација у уторак приредио генерални секретар УН Бан Ки Мун.

Тај ручак је требало да буде идеална прилика за његово историјско руковање са америчким председником Бараком Обамом, после више од три деценије у којима су САД сатанизоване, док је Иран у америчким калкулацијама био „одметнута држава”.

За неформални сусрет (а не званични састанак – обе стране су од почетка сматрале да је за то рано) била је америчка страна која је то пустила и у јавни оптицај као „могућност”, по свој прилици подстакнута иранском „офанзивом шарма”, како је у медијима описана серија изјава иранског председника, његових интервјуа америчким медијима, и оним што је „Њујорк тајмсу” изнео један блиски саветник иранског руководства, а у којима је сугерисана спремност Техерана да преговара о свом нуклеарном програму.

Амерички функционери сада објашњавају да одбијање понуде за председничко руковање не значи много за коначни исход тих преговора (који ће на неки начин почети већ данас, на састанку министара иностраних послова пет великих сила и Ирана), али анализе онога што је за говорницом Генералне скупштине изнео Рохани показују да пут до споразума неће бити лак.

Он је, наиме, поновио да Иран инсистира на праву да обогаћује уранијум, уз истовремено уверавање Запада да је поседовање нуклеарног оружја у супротности са „верским и етичким уверењима” његове земље. У исто време, међутим, понудио је да отклони „све разумне бриге” око нуклеарног програма.

Дакле,„и јаре и паре“. Америчко тумачење овога јесте да „Иран свакако неће да преговара јавно”, али је несумњиво да ће тражење компромиса бити мукотрпно. Иранска стратегија, по свој прилици, јесте да засад не прави бомбу, али да задржи потенцијале да је, ако то процени неопходним, произведе.

То се види и по чињеници да надвлачење са Западом о његовом нуклеарном програму траје већ деценију и да је у међувремену стигао до технолошког прага на којем уранијум обогаћује до 20 процената, од чега је до материјала за бомбу само мали корак.

Да ли ће се преговори сада свести на погађање о проценту обогаћивања, чиме би Иран могао да одбрани „своје право” на производњу нуклеарног горива, остаје да се види.

Али да је Рохани унео нови тон у целу дебату, нико не спори. Иако је у свом говору поновио све главне оптужбе Ирана на рачун САД, његово излагање је било у великом контрасту са прошлогодишњом реториком (и оном из претходних година) његовог претходника Махмуда Ахмадинежада. Нови ирански лидер није, например, ни поменуо Израел, а камоли запретио да ће га „избрисати са лица земље”, нити је тврдио да је холокауст „измишљотина”.

Роханијев први наступ на светској сцени ипак је најавио извесно отопљавање, а изостанак руковања, који је овде ипак нека врста ударца Обами (и његовим саветницима који су се за то залагали), додатно се правда уверавањима јавности да „Иранци имају унутрашњу динамику са којом треба да се носе”.

Рохани би да се руковао, према овој тези, био изложен критикама домаћих конзервативаца, а у крајњем исходу, иако је он бивши нуклеарни преговарач, нуклеарна политика је у рукама врховног верског вође, ајатолаха Хамнеија.

Милан Мишић