Невероватан успех британске пропаганде

Историје тајних служби се ретко пишу и зато ова књига мами интересовање чак и оних читалаца који нису историчари. Нас је занимало да сазнамо шта савремена енглеска историографија каже о једном догађају који се показао као кључан у историји Србије 20. века. Реч је о пучу од 27. марта 1941. године.

Четврти део историје гласовите енглеске тајне службе (СИС) има за наслов „Утицај рата“, а треће поглавље у овом одељку насловљено је „Од Будимпеште до Багдада“. У тексту испод поднаслова „Југоисточна Европа“, на страни 374, спомиње се Београд где је, како Кит Џефри пише: „деташман водио бивши колонијални полицајац“.

На страни 377. читав један пасус посвећен је „државном удару“ – осамнаест редова се, дакле, односе на пуч од 27. марта 1941. године. У пролеће 1941. и „СИС и СОЕ (овде су две организације блиско сарађивале) мобилисали су своје политичке и војне контакте у земљи поводом државног удара 27. марта 1941. којим је уклоњен регент наклоњен Силама осовине, принц Павле, а постављен режим наклоњен савезницима“.

У том историјском пасусу налази се и неколико „правих бисера”. Каже се да су сигурне радио-везе СИС-а коришћене за позиве у помоћ које су слале опкољене локалне снаге. Које су то „опкољене локалне снаге“, не каже се.

И ко је опколио те „локалне снаге“, такође се не каже. Србија и Београд, где се све одиграва, чине нам се као тачка у пустињи Гоби, или, како би то рекао Јован Дучић: нека територија којом владају Самоједи. И даље, каже ова историја: „На почетку марта, на пример, Арчи Гибсон је проследио молбу генерала Стојановића, помоћника министра рата и старог знанца, за британским оружјем, без ког они немају могућност да пруже ефикасан отпор било каквом немачком нападу.“ Изванредно написано!

У историји се први пут појављује извесни генерал Стојановић. Он је, каже се, „помоћник министра рата“.

То звање не постоји у тадашњој Југословенској краљевској војсци. Штавише, Југославија није у рату и Краљевина има министра војног – ђенерала Пешића који је на том положају наследио ђенерала Милана Недића. Да би ова дезинформација деловала убедљиво, наводи се да је генерал Стојановић „стари знанац“, што значи проверени енглески шпијун у југословенској војсци. Он лично, генерал Стојановић, моли да им се достави „британско оружје“ без кога „они“ немају могућност да пруже „било какав отпор“ Немцима.

Може се лако разумети да те „опкољене локалне снаге“ имају само куке и мотике, пар сабљи и бодежа. Вапе да им се достави „британско оружје“. Моле, преклињу, и то преко сигурне СИС радио-везе. Опкољене „локалне снаге“ се плаше додатног стезања обруча. Да ли је на помолу кулминација у овој драми која се одиграва на југоистоку Европе? Ни говора. Реченица која следи прави је божићни пудинг: Удар је представљао невероватан успех британске пропаганде, иако је, нажалост, био краткотрајан пошто је убрзао немачку инвазију и на Југославију и на Грчку (курзив М. Ј).

Невероватно! Велики успех „британске пропаганде“ убрзао је инвазију. Локалне снаге су поражене. „Стари знанац“ се више не спомиње. „Удар“ је резултат „британске пропаганде“. Пуч је, значи, извела „британска пропаганда“. Пучисте, стварне актере: генерала Симовића, браћу Кнежевић, Слободана Јовановића, генерала Мирковића и све остале официре и цивиле, њихова енглеска историја не спомиње.

Каква штета! А толико су се трудили. За дивно чудо нигде се не спомиње ни краљ Петар Други, иако је он у својим Мемоарима себе представио као главног извршиоца „Удара“. Због своје легендарне отмености лако је могуће да енглеска историја не поклања пажњу „невероватним успесима британске пропаганде“ ако су они били „краткотрајни“.

Ипак, на крају овог историјског пасуса у историји енглеске тајне службе, све се зачињава извесним уздржаним жаљењем. Каже се да СИС није могао да упозори Београд на прави начин. Упркос својим „сигурним радио-везама“.

И не само радио-везама; преко својих „електронских комуникација“(!) Лондон није могао проследити важну информацију, и то је учињено најзад преко Гибсона: „Обавестите Југословенски генералштаб да смо од веома поузданог агента сазнали како ће немачки напад почети рано ујутро 6. априла.“ Фантастично! И последња реченица гласи: Инвазија је заиста започела у 5. 15 ујутро“. Е, сад нам је лакше.

Књижевник