Neverovatan uspeh britanske propagande

Istorije tajnih službi se retko pišu i zato ova knjiga mami interesovanje čak i onih čitalaca koji nisu istoričari. Nas je zanimalo da saznamo šta savremena engleska istoriografija kaže o jednom događaju koji se pokazao kao ključan u istoriji Srbije 20. veka. Reč je o puču od 27. marta 1941. godine.

Četvrti deo istorije glasovite engleske tajne službe (SIS) ima za naslov „Uticaj rata“, a treće poglavlje u ovom odeljku naslovljeno je „Od Budimpešte do Bagdada“. U tekstu ispod podnaslova „Jugoistočna Evropa“, na strani 374, spominje se Beograd gde je, kako Kit Džefri piše: „detašman vodio bivši kolonijalni policajac“.

Na strani 377. čitav jedan pasus posvećen je „državnom udaru“ – osamnaest redova se, dakle, odnose na puč od 27. marta 1941. godine. U proleće 1941. i „SIS i SOE (ovde su dve organizacije blisko sarađivale) mobilisali su svoje političke i vojne kontakte u zemlji povodom državnog udara 27. marta 1941. kojim je uklonjen regent naklonjen Silama osovine, princ Pavle, a postavljen režim naklonjen saveznicima“.

U tom istorijskom pasusu nalazi se i nekoliko „pravih bisera”. Kaže se da su sigurne radio-veze SIS-a korišćene za pozive u pomoć koje su slale opkoljene lokalne snage. Koje su to „opkoljene lokalne snage“, ne kaže se.

I ko je opkolio te „lokalne snage“, takođe se ne kaže. Srbija i Beograd, gde se sve odigrava, čine nam se kao tačka u pustinji Gobi, ili, kako bi to rekao Jovan Dučić: neka teritorija kojom vladaju Samojedi. I dalje, kaže ova istorija: „Na početku marta, na primer, Arči Gibson je prosledio molbu generala Stojanovića, pomoćnika ministra rata i starog znanca, za britanskim oružjem, bez kog oni nemaju mogućnost da pruže efikasan otpor bilo kakvom nemačkom napadu.“ Izvanredno napisano!

U istoriji se prvi put pojavljuje izvesni general Stojanović. On je, kaže se, „pomoćnik ministra rata“.

To zvanje ne postoji u tadašnjoj Jugoslovenskoj kraljevskoj vojsci. Štaviše, Jugoslavija nije u ratu i Kraljevina ima ministra vojnog – đenerala Pešića koji je na tom položaju nasledio đenerala Milana Nedića. Da bi ova dezinformacija delovala ubedljivo, navodi se da je general Stojanović „stari znanac“, što znači provereni engleski špijun u jugoslovenskoj vojsci. On lično, general Stojanović, moli da im se dostavi „britansko oružje“ bez koga „oni“ nemaju mogućnost da pruže „bilo kakav otpor“ Nemcima.

Može se lako razumeti da te „opkoljene lokalne snage“ imaju samo kuke i motike, par sablji i bodeža. Vape da im se dostavi „britansko oružje“. Mole, preklinju, i to preko sigurne SIS radio-veze. Opkoljene „lokalne snage“ se plaše dodatnog stezanja obruča. Da li je na pomolu kulminacija u ovoj drami koja se odigrava na jugoistoku Evrope? Ni govora. Rečenica koja sledi pravi je božićni puding: Udar je predstavljao neverovatan uspeh britanske propagande, iako je, nažalost, bio kratkotrajan pošto je ubrzao nemačku invaziju i na Jugoslaviju i na Grčku (kurziv M. J).

Neverovatno! Veliki uspeh „britanske propagande“ ubrzao je invaziju. Lokalne snage su poražene. „Stari znanac“ se više ne spominje. „Udar“ je rezultat „britanske propagande“. Puč je, znači, izvela „britanska propaganda“. Pučiste, stvarne aktere: generala Simovića, braću Knežević, Slobodana Jovanovića, generala Mirkovića i sve ostale oficire i civile, njihova engleska istorija ne spominje.

Kakva šteta! A toliko su se trudili. Za divno čudo nigde se ne spominje ni kralj Petar Drugi, iako je on u svojim Memoarima sebe predstavio kao glavnog izvršioca „Udara“. Zbog svoje legendarne otmenosti lako je moguće da engleska istorija ne poklanja pažnju „neverovatnim uspesima britanske propagande“ ako su oni bili „kratkotrajni“.

Ipak, na kraju ovog istorijskog pasusa u istoriji engleske tajne službe, sve se začinjava izvesnim uzdržanim žaljenjem. Kaže se da SIS nije mogao da upozori Beograd na pravi način. Uprkos svojim „sigurnim radio-vezama“.

I ne samo radio-vezama; preko svojih „elektronskih komunikacija“(!) London nije mogao proslediti važnu informaciju, i to je učinjeno najzad preko Gibsona: „Obavestite Jugoslovenski generalštab da smo od veoma pouzdanog agenta saznali kako će nemački napad početi rano ujutro 6. aprila.“ Fantastično! I poslednja rečenica glasi: Invazija je zaista započela u 5. 15 ujutro“. E, sad nam je lakše.

Književnik