Американац у Београду

 "Ако желиш хепиенд, то, наравно, зависи од тога где завршиш своју причу."
Орсон Велс

Орсон Велс, l’enfant terrible америчког филма прве половине 20. века, филмом Затамњење (који смо недавно имали прилике да видимо на премијери у Сава центру) није добио биографију. Затамњење редитеља Оливера Паркера слика само један тренутак Велсовог живота и каријере (рођен у Кеноши, САД, 1915), али преломни тренутак, покушавајући да одгонетне зашто је Велс у родној Америци постао persona non grata. Након ремек-дела, Грађанина Кејна, након ’Величанствених Амберсонових’, а потом и дубоко интимне и аутоироничне ’Даме из Шангаја’ са Ритом Хејворт, Орсон Велс преживљава емотивни потрес због развода од ове глумице. Позив да у Риму, у студију Ћинећита, игра улогу опсенара Каљостра у филму Црна магија, тридесеттрогодишњем Велсу звучао је као могућа рехабилитација. Од тог тренутка развија се сиже филма Затамњење. На самом снимању Црне магије, мистериозно гине један од глумаца, пришапнувши Велсу реч ’Nero’ и скончавши у његовом наручју.

Холивудска црна листа

Италија 1948. је интересна геополитичка зона Америке, и политичка превирања, сукоби комуниста са остацима фашистичког режима и даље трају, а сам Орсон Велс се као амерички грађанин, као Американац у Риму, одједном налази у колоплету интрига, шпијунаже, убиства и политичког протежирања. Заљубљује се у пасторку убијеног глумца, лепу глумицу јеврејског порекла, а потом упознаје и италијанску сурову стварност.

Отворено замеривши политици Америке помагање остатака претходног режима у Италији и осуду комуниста, Орсон Велс ће себи затворити врата холивудских филмских студија. Учинио је то онако како је најбоље умео – инсценацијом, на предизборном митингу либералних демократа које протежирају Американци. Орсон Велс је искористио Хамлетову довитљивост – игроказ. Јер, није случајно Велс толико волео Шекспира – екранизовао је и Магбета, и Млетачког трговца, Хенрија V, Отела,... (Отело је добио Златну палму у Кану 1952). Велсова мађионичарска тачка пред хиљадама посетилаца митинга у Риму заправо је била раскринкавање америчких политичких аспирација и љубавно писмо комунистичким снагама Италије. Управо овај пресудни моменат Велсовог живота заувек га је маргинализовао. То путовање у Европу и касније све чешће враћање старој дами, за Орсона Велса постаће усуд.

Затамњење (у оригиналу Fade to Black), као јасна метафора пада, иначе је сценаристичко-редитељски термин, индикација за начин завршетка филмске сцене. Читав филм носи референце на мотиве и стил Орсона Велса као редитеља, на његов проседе и ауторску поетику. Велс је први употребио чувени дубински фокус, два просторно у дубини раздвојена плана у истом кадру, а то ће у филму Затамњење добацити тек као узгредну сугестију италијанском редитељу у чијем филму игра. Култни film noir, Дама из Шангаја, који кулминира сценом умножених огледала сугеришући лаж, обману, привид лепоте, цитиран је визуелно и у Затамњењу. Филм је посвета Велсовом хумору, магији, завођењу. Ритмички прилично сигурно вођено, сугестивне атмосфере која неретко клизи у film noir, никада у натурализам, Затамњење је непретенциозно остварење које остаје ван мејнстрима.

Глумац Дени Хјустон у потпуности износи Велсову мимику и експресивност његовог лица, у вечитом полуосмеху, заводничко-циничног погледа уз еротичност којом исијава са филмског платна. (Иначе, куриозитет је да је овај глумац син чувеног редитеља Џона Хјустона, а рођен је у Риму). У многим својим филмовима Орсон Велс је играо главне улоге, савршено је владао сценским простором као и простором нарације. У Затамњењу гледалац посматра све стрепње и страхове, по први пут у позицији да зна више од главног јунака, Орсона Велса, који је, као редитељ, увек знао више од свог гледаоца. Кристофер Волкен у улози продужене руке Ујка Сема, као негативац, не изненађује својом карактеристичном леденом харизмом.

Београд-Загреб-Југославија

Али, будући да је у питању копродукција, као и то да је филм Затамњење највећим делом сниман у Београду, поред интернационалних звезда и наших епизодиста (Франо Ласић, Јосиф Татић, Дамир Тодоровић и други), највећа звезда и највећи глумац је заправо Београд – његова Скупштина, фасаде Народног музеја, Калемегданска тврђава и тераса, пасажи и калдрма, Кошутњак, Филмски град као Ћинећита, чине кулисе које у потпуности фингирају поратни Рим. Луцидни дух Орсона Велса током снимања Затамњења бдео је над Београдом... Јер, чудне су нити везивале Орсона Велса и наше просторе. У Београду је боравио и упознао се са маршалом Титом, да би убрзо играо четничког војводу у Бици на Неретви Вељка Булајића 1969. Играо је и у Тајни Николе Тесле Крсте Папића 1979. У Загребу је 1962. снимао екстеријере Кафкиног Процеса када је упознао Оју Кодар (Олгу Палинкаш), хрватску глумицу и сценаристкињу, која му је постала муза и партнер у наступајућим годинама. На Јадрану, на Хвару, боравио је 1970. снимајући (никада довршену) Дубину са Жаном Моро и Ојом Кодар. (Хрватски филмски критичари Данијел Рафаелић и Леон Ризмаул 2005. начинили су документарац Друга страна Велса који говори о Велсовом боравку у Загребу и на Јадрану. Наслов је цитат наслова, такође, недовршеног Велсовог филма Друга страна ветра.)