Време у негативу

Сада већ култна књига Светислава Басаре (1953), једног од наших најзначајнијих прозних писаца средње генерације – "Фама о бициклистима", објављена је први пут 1987. године. У међувремену, штампано је седам издања ове књиге, у укупном тиражу од око 14 хиљада примерака.

Графички атеље Дерета, поводом две деценије од првог појављивања, објавиће до краја јуна своје треће издање "Фаме о бициклистима", саге о члановима реда "Мала браћа еванђеоских бициклиста Ружиног крста", књиге која је данас актуелнија, него у тренутку појављивања.

Како данас гледате на роман "Фама о бициклистима". Каква је његова позиција у односу на Ваше друге књиге?

Ова књига је била преломни моменат у мојој списатељској авантури. Кажем: авантури јер је посао писца у Србији био, јесте и још ће задуго бити чисти авантуризам. До "Фаме о бициклистима" моје теме су се углавном односиле на унутрашње светове, на индивидуалне катаклизме, на истрживања немоћи језика и мишљења. То је било у неку руку и логично. Тада сам био млад. Да би се кренуло корак даље, било је потребно пуно читалачког и животног искуства. Сетимо се – Фама настаје 1996. и 1997. некако у време када почиње и она еуфорија која ће врло брзо прерасти у трагедију. Пандорина кутија је у Југославији наједном отворена и на светлост дана су покуљале бујице колективног несвесног и нечистих савести.

До тог времена ја сам већ био изградио свој интелектуални хабитус заснован на традиционалним доктринама и са те позиције сам јасно видео да ствари одлазе дођавола. Е, па кад је тако, мислио сам, нека и роман као форма иде дођавола. Уместо да напишем, колико толико класичан роман, ја сам написао књигу – зборник текстова, спаљених и изгубњених рукописа, пуну илустрација, мистификација, лажних цитата и којечега. Фама је једноставно погодила дух времена, али не да би се у то време уклопила, него да би то време показала у негативу. Мислим да је у томе тајна Фамине дуговечности. Истанчанији духови су непогрешиво препознали о чему се ту ради.

Енергетске поруке

Критичари су, чини се, јединствени у оцени да је то Ваш најбољи роман. Да ли делите то мишљење?

У принципу – да. Са чисто затантске стране, "Срце земље", које је овде веома лоше перципирано, био би бољи роман. Али није у књижевности све у занату. Занат је потребан да би се направило "паковање" за енергетску поруку. Књижевност, све уметности уосталом, у суштини то и јесу: енергетске поруке. Ја то тако посматрам. Постојање је непрестано губљење енергије. То је ваљда сваком јасно. Снага се обнавља храном. Храном земаљском и храном небеском. Литература је негде између неба и земље. Предјело, ако то није претерано рећи. Фама је изгледа имала енергетско пуњење које јој је омогућило да преживи две деценије.

И у овом роману, као и у својим другим књигама, Ви се, уствари, играте: мистификације, гротеска, иронија и – литература постаје стварнија од живота?

Наравно да је стварнија од живота самим тим јер је трајнија од живота. Живот је веома флуидна ствар, независно од предрасуде да смо ми нешто постојано, трајно, важно и непромењиво. Илузије важности су најопасније. Поставимо то овако: литература је игра. Опасна игра. Игра на ивици жилета. Али мора увек остати игра. Онога момента када се од романа хоће направити наука, политички програм или историја, игра прераста у веома опасну лакрдију. Пучина обожава лакрдију. И онда почиње да чита. Весељаци из прогресистичких котерија сматрају да је то јако добра ствар, то што се масовно чита; ја се, међутим, држим традиционалног схватања да читање није за свакога. А да то поготово није писање.

Чим изађе из уског елитистичког круга, читање-писње почиње да подлеже законима пропадања важећим за све на овом свету. И тако, крене се од Платона, а заврши са Агатом Кристи, рецимо. Ствар је у томе што Агата Кристи има хиљадоструко већи утицај од Платона. А Агата Кристи је недостижни идеал за најмање половину овдашњих писаца.

И данас су у моди тајна друштва и закулисне игре. Новија историја је пуна мистификација и фалсификата. Тако се ствара паралелкна стварност?

Не, тако се цепа једина реалност која постоји. При том ваља споменути да у бољим временима тајна друштва нису настајала као завереничке групе чији је циљ стицање неке користи, него супротно: чување реалности од цепања, партикуларизације и профанације. Ти људи су знали да нека знања морају бити сачувана, али да је веома опасно пустити их у оптицај. Из разлога које смо мало пре поменули у вези књижевности. Многима ово неће звучати разумно, али данас, у ери тобожње транспарентности, постоји много више тајних друштава него у "мрачном" средњем веку. Само, то више нису савези духова, него савези стомака и гузица који су главни произвођачи и дистрибутери лажне прозирности и још лажније јавности. Не треба ићи далеко. Сви ми знамо да овде, у Београду, има пуно таквих друшатава, да она сарађују на један готово ренесансни начин, да је заправо држава Србија само просценијум и сценографија за њихову стомачно-аналну мистику девастације свих религијских, цивилизацијских и културних  вредности у сврху добробити њихових наведених органа.

Да ли сте за ово издање допуњавали списак Еванђеоских бициклиста – група Југоисток?

Списак се непрестано ажурира. Преводилац мађарског издања допунио га је личностима из Мађарске. Исто је учинио и преводилац италијанског издања. Постојећи интернационални Списак у најновијем издању такође ће бити допуњен личностима из политике, културе и са естраде. Бициклисти су демократи па ће се на допуњеном списку наћи и Војислав Коштуница, Дејан Михајлов и Милош Алигрудић. Бициклизам је изнад свих политичких несугласица и партикуларизама. А биће то и јединствена прилика да се новопечени бициклисти на неки начин забаве једним спиритуалним спортом. Није то све. Илустрације у роману биће замењене новим, много лепшим, из италијанског издања. Ликовну опрему ће радити Влада Дуњић, а пригодне тесктове су приложили Давид Албахари и Бранко Кукић. Све чланови тајног друштва окупљеног око часописа "Градац". То друштво је било толико тајно да ни ми, његови чланови, нисмо знали да постоји.

У роману "Фама о бициклистима" кажете да "величина краљевства ништа не доприноси величини краља". Хоће ли се наше "краљевство" и даље смањивати?

Наше се, на жалост, не краљевство него псеудорепублика, смањује управо због умишљених величина наших "краљева". И још умишљенијих величина њихових мајордома и дворских будала. Неке придворске будале, будалице заправо, непрестано пискарају како се и моја маленкост налази међу издајницима и смањивачима краљевства. А ја по стоти пут понављам: да је било коме, укључујући актуелне владаре, било стало до Косова , главни град (тада заиста краљевине) Србије био би 1912. хитно премештен у Приштину. Тако Косово не би све време од тада било кажњеничка колонија и најсиромашнији регион.

Али, Београд је Београд.

Једно, додуше кратко време, били сте и сами у политици. У којој мери писци, својим ангажманом, могу нешто да промене?

Не знам. Знам да ја нисам променио ништа. Ја сам се, углавном о свом трошку, бавио политиком не бих ли наишао на утицајну странку и политичара коме бих указао на неопходност редефинисања културног модела: култивисања политике, уместо политизације културе. Боље би било да сам се обраћао зидовима. Још увек сам, међутим, уверен да ми немамо проблема са политиком већ са погрешним, анахроним културним моделом који нас држи у перманентном стању друштвене ентропије. Ми смо и дан данас култура у којој лагање и митоманије имају одличну прођу. Из високе културе произилази реалистична и колико толико поштена политика. Из наше културе, каква јесте, произилази политика коју на нашу несрећу имамо на делу.

Један сте од родоначелника постмодернизма код нас, да не кажем оснивач басаризма. Ко су Ваши преци, а ко следбеници?

Родоначелник је тешка реч. Као и постмодернизам. Постмодернизам, заправо, не постоји као правац у уметности. Тај појам је увео Арнолд Тојнби да би означио период после слома модерне. У том смислу, сви смо постмодернисти. Па су то, у извесној мери, чак и наши традиционалисти. А моји преци. Огроман списак, али издвојићу неке, онако како ми падају на памет: Библија, Августин, Исак Сирин, Сервантес, Бокачко, Музил, Кафка, Пруст, Пилњак, Андрић, Црњански, Селимовић. Меша. Не Беба. А моји следбеници су, с времена на време, оперативци Удбе или како јој тепају БИА-а.

Време површности

Уметничком сценом Србије владају песници који не пишу поезију, прозни пиосци који не пишу приче и романе, сликари који не сликају, већ праве инсталације. Да ли је то уништавање класичне уметности тренутна мода или трајни процес?

То је неславан крај анахроног културног модела о коме смо малопре говорили. Али се високој култури црно пише и другде по свету. Пред нама је време површности, дводимензионалности, време успона безначајности, простаклука и вулгарности. Знаке доласка тог времена можемо препознати већ у овом тренутку. Упркос надљудским напорима овдашњих псеудоелита да нас изместе на неко тамно небо, ми смо ипак део света. Свет – то је систем спојених судова. Али синдроми које смо поменули овде су видљивији услед недостатка културног катализатора, политичке воље да се процеси неизбежне дисолуције успоре, упристоје и учине сношљивијим. Па, овде је традиција нешто што постоји три године, некаква кобасицијада, рецимо. Класиком се овде сматра много тога што нема никакве везе са разумом.

На који се начин транзиција и глобализација осећају у литератури?

Тиме што свако мало у парадржавној организацији овде стигне некакав професор Вахтел да подучи писце како у ствари треба да пишу тривијалну литературу и да се не мешају у политику. Транзиција и глобализација отежавају ствари, али литература преживљава.

Шта ће неке нове генерације мислити о нама и нашем времену када после сто година буду читали "Фаму о бициклистима"?