Дон Жуан, панкер

Црвена сатенска кошуља, одело на црно-сиве пруге, вижљасто тело и широки осмех уоквирен заносом. Брзина, лепршавост, површност и завођење на сваком кораку – тако изгледа савремени "Дон Жуан из Сохоа", неуморни истраживач еротских односа кога срећемо у најновијој верзији легенде о Дон Жуану коју је на основу Молијерове драме написао Патрик Мaрбер (Атеље 212).

Дон Жуан, "Заводник из Севиље", негативни је јунак шпанске народне легенде. Његова слава раширила се Европом у XVII веку када Дон Жуан постаје главни лик прича, романа, поема, опера... Толико аутора се бавило Дон Жуаном, од Тирза де Молине, преко Бајрона, до Моцарта који пише оперу о Жуану. Колико данас у једном граду има ловаца на женску лепоту, сензуалност, али и лаковерност. Претпостављате – много. То су трагачи за тренуцима сладострашћа и лепоте, који брзо долазе и пролазе.

Носталгични лорд

Тако и модерни Дон Жуан – DJ (Гордан Кичић), који живи у Сохоу, "сваљује" манекенке и никада ништа озбиљно не ради осим на плану самодоказивања. "Патрик Марбер је написао једну критику савременог света против којег се Дон Жуан бори. Њега интересује питање, да ли је у свету новца, неморала, где уколико имаш дакле постојиш, могуће живети на свој начин. Он покушава да живи на свој начин", објашњава понашање Дон Жуана редитељка представе Алиса Стојановић. И заиста, "Дон Жуан из Сохоа", иако често делује неосетљиво и бахато, у ствари жуди за животом, романтиком, поезијом и душом. Он оживљава музику осамдесетих, када је још било могуће водити љубав (а не само секс) без кондома (и не оболети од смртоносне полне болести), држати се за руке и не обећавати ништа.

Гордан Кичић сматра да ова представа "ради" на више нивоа и наставља: "Она на лак начин приказује данашњу реалност са којом се ми не слажемо – свет пун лицемерства. Лицемерство као порок и врлина. Дон Жуан открива све ликове у комаду. Он покушава да промени свет. Зашто то ради? Он има новац, он је лорд и њему се може. Он то ради са пуном искреношћу. Иако комад нуди једнодимензионалност, то на њега не утиче. Он је панкер у души и своју идеју следи до краја. Дон Жуан тражи љубав. Свет је пропао и у њему више нема љубави. Он разоткрива људе показујући им какви су. Он је нека чудна личност – панкер и лакрдијаш." Иако заведена и остављена од Жуана, Елвира (супруга у кратком периоду) признаје да је са њим открила границе женског ослобађања.

Иако, као у легенди, и савремени Дон Жуан из Сохоа завршава у паклу борећи се са кипом, чини се да је симпатичнији од нових модела свемогућих женскароша – робота оличених у лику Џејмса Бонда. Дон Жуан има страх од жена и љубави, ма колико за њом вапио, и то га чини позитивнијим ликом од Бонда који представља оличење мушке "техничке" снаге.

Иако савремене тенденције подстичу стилове у којима мушкарац и жена треба да живе одвојено, затворени у сопствени мит о Нарцису, уметност се све више бави анализама о модерним казановама – роботима.

Тако се Нил Лабјут у комаду "Неке девојке" (режија Горчин Стојановић, БДП) бави односом полова и пише комедију о савременом мушкарцу који је успешан, има предивну вереницу, али се као и Дон Жуан плаши трајног везивања. И тако му се љубавни живот своди на покушаје веза из којих је он тај који први "одшета", док оне остају уцвељене и уплакане (не знамо само кад су пре успеле толико да се "приме"). Комад "Неке девојке" почиње одлуком Човека – Мушкарца (једино он у комаду нема име) да промени живот и веже се за двадесетогодишњу медицинску сестру. Пре женидбе, он одлучује да посети четири жене (феномен бившег и бивше) које је волео: школску љубав, љубав из студентских дана, бившу која је већ удата и ону која га је научила сексуалним вештинама. Човек се, у ствари, враћа у прошлост како би међу остављенима потражио ону савршену. И опет се помаља мит о Дон Жуану који чезне за идеалом.

Мушкарац општег типа

Нил Лабјут, као и у својим другим контроверзним ("Овако то иде", "Дебела прасица") комадима који су често скидани са репертоара након неколико извођења (он своје јунаке поставља у необичне комбинације и пише о међурасном љубавном троуглу, вези између витког и згодног младића заљубљеног у претерано дебелу жену) пише о "мрачној страни" човека која се крије иза најблагородније спољашњости. Тако је Гордан Кичић у улози Мушкарца "општег типа био сасвим убедљив и конкретан. Веровали смо му и када дебело лаже као Мушкарац, али и кад, искрено, мада само на тренутак, пати као Мушкарац" (Жељко Јовановић). Али да не би само он био крив, у комаду се показују ликови жена које су из својих превеликих (нереалних) очекивања, пројекција, често на погрешан начин виделе Мушкарца кога толико воле и истовремено непрестано оговарају.    

Али претеча савременог Дон Жуана налази се у историјски документованом заводнику Казанови којим се бавио немачки новелиста Артур Шницлер у причи "Повратак Казанове" према којој је настала истоимена представа у режији Ане Томовић (СНП). Аутор "Новеле о сну" (према којој је снимљен чувени филм "Широм затворених очију" у којем се анализира паралела између сексуалне фантазије и реалног живота) сматрао је да човекове еротске мисли "избијају у поједином тренутку током дана, без правичног разлога, јер оне већину времена стоје у нашој интими". Овај познавалац људске подсвести коме је и Фројд одао признање бавио се основном мотивацијом Казановиног предимензионираног ероса, који освајањем жена покушава да превазиђе сопствену немоћ.

"Ово је прича о страху од старења и страху од смрти, о заносном блештавилу младости након које следи неизбежна друга фаза живота, коју не желимо да прихватимо, али се заправо никад не миримо с њом. То је прича о свевременој људској жудњи да се буде вечно млад и трагедији суочавања са сопственом пролазношћу. Прилично патетично", објашњава идеју представе Ана Томовић. Шницлеров Казанова, венецијански политичар, проповедник, интригант, шпијун, сада је већ стар и офуцан. Он је спао на пар златника, крчмарицу из Монтане и дијалог са самим собом. Након изласка из затвора, посматрамо његово последње завођење и жељу да поврати свој освајачки нагон. Он је очајан и рањен, непопустљив и опасан Казанова (Радоје Чупић), креће се по ивици изазивајући осећање љубави и мржње. У једном тренутку га сажаљевамо, а у другом га се гадимо. Иако носи перику, овај Казанова је представник филозофије среће.